Brokule (lat. Brassica oleracea var. silvestris) su naziv za nekoliko kultivara divljeg kupusa. Ime potiče od ital. broccoli — granati kupus.

Sadržaj

• 1 Opis
• 2 Istorija
• 3 Sadnja i uzgoj
• 4 Hranljiva vrednost
• 5 Kulinarstvo
• 6 Sorte
• 7 Spoljašnje veze

Opis

Brokule rastu i razvijaju se poput karfiola. Gornji dio ove biljke se naziva glava, i ona je kao i kod karfiola sačinjena od mnoštva manjih „buketića“, koji su opet obrazovani ne potpuno razvijenim cvastima, ali u svakom slučaju, daju se uočiti sitni pupoljci. Glava je najčešće tamnozelene do plavkasto zelene boje. Rjeđe se sreću sorte žute, ljubičaste ili bijele boje. Vrijeme vegetacije brokule iznosi od 14 - 15 mjeseci.
"Žetva“ brokule se obavlja kada su pupoljci sredine glave dobro razvijeni ali još uvijek zatvoreni. Dakle, još uvijek zatvorene cvasti se zajedno sa strukom, tj. stabljikom dužine 10-15 cm odsijecaju. Odsijeca se uvijek tako, da na stabljici ostanu pojedini, ali ne mnogi listovi. Sa sporednih pupoljaka koji se razvijaju postranice, kasnije niču male cvjetne glavice, koje se takođe odsijecaju. Dakle usijecati i koristiti se mogu posebno glava a posebno stabljika, a može i odvojeno.

Istorija

Brokule vode porijeklo iz Male Azije. U Evropi su jedino bile poznate na području Italije. Katarina Mediči ih je u 16. vijeku isporučila za Francusku, odakle su pod nazivom „italijanska špargla“ dospijeli i u Englesku. Američki predsjednik Tomas Džeferson je u 18. vijeku uveo brokule u poljoprivredu Amerike, isprva samo kao probnu biljku.

Sadnja i uzgoj

Glavni i najveći zasadi u Evropi su u zapadnim zemljama Mediterana, a posebno su poznati zasadi u predjelu Verone. U zemljama centralne i sjeverne Evrope, brokule se skoro i ne uzgajaju jer pokazuje slabu otpornost na hladnije vrijeme.

Детелина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Детелина
Црвена детелина (Trifolium pratense), типичан представник рода
Таксономија
Царство:	Plantae
Одељак:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Fabales
Породица:	Fabaceae
Потпородица:	Faboideae
Род:	Trifolium
Ареал распрострањености рода детелина

Детелина (Trifolium sp.), широко распрострањен род зељастих биљака, припада породици легуминоза (лептирњаче, бобови; лат. Fabaceae или Leguminosae). Обухвата око 300 врста,^[1] од којих у нашем поднебљу расте више од 40.^[2] Латинско име Trifolium род је добио име по карактеристичним сложеним листовима, састављеним од три лиске (лат. tres - три и folium - лист).^[3]
Детелином се често у народу називају и неке друге врсте из породице легуминоза, које нису из овог рода, али због облика листа подсећају на њу. Такве су, на пример, детелина камењарка (Anthyllis vulneraria),^[4] велика детелина или луцерка (Medicago sativa), коњска детелина или кокотац (Melilotus officinalis). Има и врста које не припадају чак ни породици легуминоза, али се, такође због облика листа, називају детелинама, какве су кисела детелина или кисељача (Oxalis acetosella)^[2] или украсна детелина (Oxalis triangularis).^[5]

Садржај

• 1 Основне карактеристике рода
  • 1.1 Врсте детелине
• 2 Значај
• 3 Употреба
  • 3.1 Употреба у хортикултури
• 4 Детелина у народним веровањима
  • 4.1 Детелина у Ирској
  • 4.2 Детелина код словенских народа
• 5 Види још
• 6 Референце
• 7 Литература
• 8 Спољашње везе

Основне карактеристике рода

Врсте из рода детелина су најчешће, зељасте перене. Карактеришу се наизменично сложеним листом, састављеним од три лиске назубљеног обода. Мали, лептирасти цветови су код већине врста скопљени у главичасте, готово лоптасте цвасти, а ретко се могу срести појединачни. Најчешће су, зависно од врсте, бели, жути, ружичасти или црвени. Мали, суви плодови најчешће садрже 1-2 ситне семенке. Детелине су доста осетљиве на многе лисне болести и напаснике.^[6]

Врсте детелине

Род обухвата преко 300 врста.^[7] Расту широм планете, у умереном и суптропском појасу, осим југоисточној Азији и Аустралији.^[6] Код нас се у природи најчешће срећу:

• Црвена детелина (Trifolium pratense),
• Бела детелина (Trifolium repens),
• Шведска или барска детелина (Trifolium hybridum),
• Панонска детелина (Trifolium pannonicum),
• Пољска детелина (Trifolium arvense),^[2]
• Љубичаста детелина (Trifolium incarnatum),
• Бела брдска детелина (Trifolium montanum) и друге врсте.^[1]

                                                        Brusnica

Бруснице (Oxycoccus ) представљају подрод рода Vaccinium из породице Erocaceae. То је група зимзелених патуљастих жбунастих биљака које расту у мочварним подручјима северне хемисфере. Чине је 4 врсте: Vaccinium erythrocarpum, Vaccinium macrocarpum, Vaccinium microcarpum и Vaccinium oxycoccos. Плодови свих врста брусница су јестиви и имају широку примену у прехрамбеној индустрији, те у индустрији лекова.

У појединим изворима таксон Oxycoccusсе сматра посебним rodom Oxycoccus Hill.

Vrste:

• 
  
• Vaccinium macrocarpon Ait. (1789) —    америчка брусница, брусница крупноплодна; комерцијална врста пореклом из Северне Америке.
• Vaccinium oxycoccos L. (1753) — евроазијска врста, расте на тресавама.
• Vaccinium microcarpum (Turcz. ex Rupr.) Schmalh. (1871) — евроазијска врста, плодови су малобројни и ситни, економски неисплатива за узгој.
• Vaccinium erythrocarpum Michx. (1803) — позната и као јужнопланинска брусницаи медвеђа бобица, карактеристична за Источну Азију и југоисток САД.

Nutritivna i medicinska svojstva:

Нутритивно гледано, свежа брусница даје 46 килокалорија на 100 грама плода. Садржи највише воде (87 %), затим угљених хидрата (12 %), а остатак чине беланчевине и масти (1 %).

Ово воће не садржи холестерол а веома је оскудно и натријумом. Уместо тога, брусница обилује витамином Ц, флавоноидима и полифенолоидним једињењима које позитивно утичу на здравље.

Aнтиоксиданси су, супстанце које чувају ћелије од оксидативног стреса и погубног утицаја слободних радикала, који у организму настају услед различитих спољашњих утицаја. Ови слободни радикали повећавају шансе за настајање болести срца, тумора и многих других обољења.

Брусница је за срце и крвне судове благотворна због смањивања ризика за добијање болести ових органа, у првом реду снижавањем повишених вредности ЛДЛ холестерола (лош холестерол) и триглицерида у крви, а повећавањем нивоа ХДЛ холестерола (добар холестерол).

Антицијанини из бруснице, који дају овом воћу јаркоцрвену боју, утичу на спречавање оксидативног оштећења код ендотелних ћелија. Здравствени ефекти конзумирања овог воћа овим се не завршавају. Због ниског садржаја натријума (а нешто већег калијума), брусница делује на снижавање крвног притиска. Сок бруснице благотворно делује на проблеме уринарног тракта.

.                                                                               MARTIN ĐOŠIĆ 1/5

Bukovača

Bukovača (lat. Pleurotus ostreatus) je jestiva pečurka iz porodice Polyporaceae. U svetu je poznata kao i šumska ostriga.

Tokom zime je ugrožen naš imuni sistem. Javljaju se anemije, povišen holesterol i trigliceridi, lumbago i ukočenost udova. Priroda nam baš u pravo vreme poklanja gljivu koja će nam kao dijetetski dodatak pomoći da ublažimo ili otklonimo ove tegobe. To je naravno, bukovača.

 

Ona sadrži sve esencijalne amniokiseline, sa izuzekom triptofana, zatim vitamine: B1, B2, B5, B6, B7, vitamin P i mnoge minerale. Proteini iz bukovače su po svom sastavu vrlo slični životinjskim. Pored toga sadrži i veliki procenat ugljenih hidrata i samo oko 4% masti.

Glavni nosioci lekovitosti kod pečuraka su složeni šećeri - polisaharidi. Među njima, najvažniji je Beta 1,3/1-6-glukan, koji se nalazi i u bukovači. On pomaže snižavanju nivoa holesterola i triglicerida u serumu. Ako se osušena bukovača dodaje u količini 4% ukupnoj dnevnoj ishrani, nivo holesterola će za dva meseca opasti za 65-80% 

Antitumorna aktivnost ovog Beta-glukana je izuzetno snažna. Ona se ispoljava na zaustavljanju rasta tumora, bilo da se gljiva kao takva konzumira ili da se koristi ekstrakt, tj. preparat u kome je sadržan ovaj polisaharid. Doze od 0,1 mg/kg do 0,2mg/kg Beta-glukana pokazuju izuzetno značajan efekat inhibicije tumora (Yoshioka 1984,National Cancer Research Institute, Tokyo Japan).

Stimulacija imunog sistema posredstvom Beta-glukana u sprezi sa određenom terapijom znatno skraćuje vreme bolesti i daje mnogo veće šanse za oporavak.

U Kini, gde je opisana još u Dinastiji Sung (420-479), koristi se za ublažavanje bolova i relaksaciju mišića. Pored toga, upotrebljava se i u lečenju lumbaga, ukočenosti ekstremiteta i tetiva, kao i za lečenje loše cirkulacije (Yang&Jong 1989.). Preporučena doza za lečenje je 3-9gr suve bukovače u toku dana.

Zoloft

Lek Zoloft sadrži aktivnu supstancu sertralin. Ovaj lek se primenjuje u lečenju depresije i/ili anksioznih poremećaja.

Lek Zoloft se može primenjivati za lečenje: Depresije i prevenciju ponovnog javljanja depresije
 Socijalnog anksioznog poremećaja
 Posttraumatskog stresnog poremećaja
 Paničnog poremećaja
 Opsesivno-kompulzivnog poremećaja

Lek Zoloft ne smete uzimati:
• Ukoliko ste alergični na sertralin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci ovog leka
• Ukoliko koristite drugi lek za mentalne poremećaje kao što je psihoza

Upozorenja i mere opreza
Pre nego što uzmete lek Zoloft recite Vašem lekaru da li imate ili ste nekada imali bilo koje od navedenih stanja:
 Ukoliko imate epilepsiju ili napade u anamnezi.
 Ukoliko ste bolovali od manično-depresivne psihoze ili shizofrenije.
 Ukoliko imate ili ste ranije imali misli o samopovređivanju ili samoubistvu
 Ukoliko imate serotoninski sindrom.
 Ukoliko imate niske koncentracije natrijuma u krvi,
 Ukoliko imate oboljenje jetre;
 Ukoliko imate dijabetes;
 Ukoliko ste imali poremećaje krvarenja iliste uzimali lekove koji razređuju krv
 Ukoliko imate oboljenje oka

Neželjena dejstva:

• zapaljenje grla (faucium inflammationibus)
• anoreksija (anorexia)
• pojačan apetit (auctus appetitus)
• depresija (exanimationes incidamus)
• noćne more (sequuntur somnia)
• drhtavica (gelat)
• napetost u mišićima (musculus contentionum)
• poremećaj vida (visual turbationibus)
• bol u stomaku (dolor abdominis)
• povraćanje (vomitus)
• slabost (infirmitatem)

Baralgin

Baralgin je lek iz grupe analgetika (lekovi protiv bolova). Po hemijskoj strukturi svrstava se u grupu pirazolona. Sadrži aktivnu supstancu metamizol. Baralgin ublažava bol i smanjuje povišenu telesnu temperaturu.

                 

Koristi se samo u terapiji jakih bolova a ne preporučuje se njegova primena u terapiji umerenih i blagih bolova. Upotrebljava se u sledećim stanjima:

• Kod jakih bolova usled povrede ili nakon operacije.
• Za jake bolove u stomaku usled stomačnih grčeva.
• Kod jakih bolova zbog pokretanja kamena u bubregu.
• Za bolove kod pacijenata koji imaju tumor.
• Kod visoke temperature kada drugi lekovi ne pomažu.

Mere opreza Ne sme se primenjivati ili se može primenjivati ali uz veliki oprez u sledećim stanjima:

Ukoliko ste alergicni:osip na koži, svrab, otok lica, otok jezika, otežano disanje. Alergija može da izazove anafilaktički šok, koji može imati smrtan ishod.

Osobe koje imaju veoma nizak broj leukocita (agranulocitoza) ili ste nekad imali ovo oboljenje.

Ako imate genetsko oboljenje koje se manifestuje nedostatkom enzima glukozo 6 fosfat dehidrogenaze. U ovom slučaju usled primene baralgin-a može doći do pojave hemolitičke anemije.

Ako imate astmu. Ovaj lek može da izazove napade.

Ako ste mladji od 15 godina.

Način primene
Baralgin 500 mg pa sve do Baralgin 1000 mg može da se koristi, obično 2-3 puta dnevno. Dnevna doza ne sme biti veća od 5000 mg. Tablete se uzimaju uz čašu vode. Nemojte da lomite tablete, nego je progutajte celu. Kod osoba sa oštećenjem jetre i bubrega kao i kod starijih osoba, potrebno je smanjiti dozu. Ovaj lek se može uzimati sa hranom ili bez nje.
Predoziranje
Ukoliko ste uzeli više leka nego što vam je lekar preporučio, odmah se javite lekaru.Simptomi predoziranja su:

1. glavobolja (capitis dolore) 
2. vrtoglavica (vertigine), 
3. mucnina (nausea), 
4. povraćanje (vomitus), 
5. oštećenje bubrega (renibus damnum), 
6. poremećaj srčanog rada (cardiac opus). 

                 Krsni zivcani splet 
                          ( plexus sacralis ) 


Krsni zivcani splet nastaje spajanjem prednjih grana IV i V slabinskog i I i III krsnog zivca.
Bocnim granama ozivcava neke od misica bedra i kozu zadnje strane butine .Zavrsna grana ovog spleta je sedalni zivac (n.ischiadicus ) koji se pruza zadnjom stranom buta i u zatkolenoj jami se deli na dve grane ,golenjacni i zajednicki lisnjacki zivac.
Golenjacni zivac (n. tibialis ) se pruza zadnjom stranom potkolenice i u predelu tabana.
Zajednicki lisnjacki zivac se u visini vrata lisnjace (collum fibulae) deli na povrsni i duboki lisnjacni zivac (n.peroneus superficialis et profundus) koji ozivcava misice potkolenice i kozu ovih predela.
                                                    Katarina Markovic 1/3 

Sulfuris suspensio compositum

Sumpor, suspenzija za kožu, složena

Izrada

Sulfur ad usum externum 10,00

Zinci oxydum 20,00

Talcum 20,00

Glycerolum, 85% 10,00

Aqua purificata q.s ad 100,00

Sumpor za spoljašnju upotrebu, cink-oksid i talk se izmešaju u homogenu smešu koja se rastrlja sa glicerolom. Homogena pasta se uz mešanje razredjuje postepenim dodavanjem prečišćene vode.

Pakovanje

Pakuje se u staklene ili plastične boce.

Delovanje

Antiseboroik, adstringens, antiseptik.

Upotreba

Kod akni i dermatitis seborrhoica (uveče, na očišćeno lice).

Čuvanje
Dobro zatvoreno, zaštićeno od svetlosti, na temperaturi do 25°C.

Sinonim

Složena suspenzija sumpora

Napomena

Izdaje se sa napomenom "pre upotrebe promućkati".

Petar Jovanovic I5

Nadbubrezne zlezde (glandula suprarenales)
Postoje desna I leave nadbubrezna zlezda . One su priljubljene uz gornje polove desnog I levog bubrega I obmotane su cahurama bubrega. Desna nadbubrezna zlezda je trouglastog oblika a leva polesecastog oblika. Teske su oko 5 grama,a njihov najduzi promer,meren na bazama,iznosi 5 cm. Na preseku ove zlezde jasno se uocavaju vezivna cahura,a zatim dva dela-periferni deo,srz nadbubrezne zlezde (cotex glandulae suprarenalis) I sredisnji deo,srz nadbubrezne zlezde (medulla glandulae suprarenalis). Kora nadbubrezne zlezde stvara I luci tri vrste hormona,mineralokortikoide,glikokortikoide I androgene polne hormone. Srz nadbubrezne zlezde stvara I luci dva vazna hormona,adrenalin I noradrenalin .

Hipofiza(glandula pituitaria)

Hipofiza(glandula pituitaria)
Hipofiza je posebno vazna endokrina zlezda. Hipofiza je mala,tezine svega oko 0,5 g,promera 15 mm,ovalnog oblika smestena u kostanoj jamici na gornjoj strani tela klinaste kosti (os sphenoidale). Hipofiza je povezana sa donjim delom medjumozga,hipotalamusom,preko svoje peteljke (pedunculus infundibularis). Sastoji se iz dva reznja,prednjeg reznja (pars anterior) koji je znatno veci I koji se naziva adenohipofiza I zadnjeg (pars posterior),neurohipofiza. Izmedju prednjeg I zadnjeg reznja hipofize nalazi se slabije prokrvljen sredisnji deo hipofize (pars intermediate)koji predstavlja spojnicu izmedju ova dva dela. Adenohipofiza stvara I izlucuje sest hormona,hormon rasta,adrenokortikotropni hormon rasta, adrenokortikotropni hormon,tireotropni hormon,prolaktin,folikulostimulirajuci hormon I luteinizirajuci hormon. Neurohipofiza ne stvara hormone vec predstavlja mesto u koje se deponuju dva hormona koje stvara hipotalamus,antidiuretski hormon I oksitocin.

San

San(somnus)

 Jednu trećinu svog života čovek provede u spavanju. Postoje dve različite vrste spavanja.

1.Spavanje za vreme kog se sanja i to spavanje je praćeno brzim pokretima očnih jabučica, iako su očni kapci zatoreni. Po tim poketima očnih jabučica to spavanje se naziva REM spavanje.

2.Spavanje za vreme kog se ne sanja i koje nije praćeno brzim pokretima očnih jabučica ,pa se zato zove ne REM spavanje.

    Za kliničku ocenu spavanja može da posluži spoljašnji izgled spavača i moždana aktivnost koja se može registrovati u vidu moždanih talasa.

    U toku spavanja bez sanjanja postoji karakterističan izgled spavača.Smanjuje se tonus skeletne muskulature, disanje postaje usporeno i dublje, rad srca se usporava, a krvni pritisak se smanjuje. Takođe, telesna temperatura se snižava. Međutim, u toku sanjanja postoji nesklad između kliničkog izgleda spavača i aktivnosti njegovog centralnog nervnog sistema. Naime, u toku sanjanja postoji smanjeni tonus skeletne muskulature uz veliku električnu aktivnost centralnog nervnog sistema. Istovremeno mogu se registrovati brzi pokreti očnih jabučica. Ovo stvara nesklad između velike električne aktivnosti centralnog nervnog sistema i smanjenog tonusa skeletne muskulature, koja je potpuno olabavljena, ova faza spavanja zove se još paradoksalno spavanje.

    Ne postoji jedan centar za spavanje čije bi razaranje izazvalo gubitak sna. Centar za spavanje nije samo jedna struktura u centralnom nervnom sistemu, već ravnoteža u aktivnosti različitih struktura nervnog sistema, što omogućava pravilno smenjivanje budnog stanja i stanja spavanja. Za započinjanje spavanja veoma je važno stanje kore velikog mozga.

   Iako su do sada izvršeni brojni eksperimenti u istraživanju ritma budnost-spavanje, funkcija spavanja do danas nije potpuno poznata. Brojni dokazi ukazuju da spavanje ima zaštitnu ulogu. Smatra se da u toku spavanja dolazi do obnavljanja organizma. Dokaz za ovo je najveća koncentracija hormona rasta u krvi za vreme spavanja.

    Količina spavanja menja se sa uzrastom. Njviše spavaju odojčad, oko 20 sati na dan, deca predškolskog uzrasta spavaju oko 10 sati, deca školskog uzrasta sedam-osam sati, a starije osobe spavaju više puta u toku dana u kraćim vremenskim intervalima. To se naziva polifazno spavanje.

                      GRADJA PRODUZENE MOZDINE


Produzena mozdina ( medulla oblongata ) se sastoji iz sive i  bele mase .U sastavu sive mase produzene mozdine su jedra mozdanih zivaca,retikularna formacija i relejna jedra .
U produzenoj mozdini  nalaze se jedra XII,XI,X,IX i delimicno VII i V mozdanog zivca.
U retikularnoj formaciji nalaze se mnogi vegetativni centri za disanje,rad srca i dr .Ona je predstavljena velikim brojem ostrvaca sive mase koji grade vegetativene centre.
Belu masu produzene mozdine izgradjuje veliki broj ushodnih i nishodnih nervnih puteva.





                                                  Katarina Markovic 1/3 

Đumbir - lat. Zingiber officinale

ĐUMBIR - lekovita svojstva

Đumbir (lat. Zingiber officinale) je korijen poreklom iz Indije. Sadrži 0,25 do tri posto eteričnog ulja, i pet do osam posto gingerola - uljaste guste tečnosti ljutog ukusa bez mirisa.

On je višekgodišnja začinska biljka iz biljka iz porodice  Zingiberaceae.

Lečenje uz pomoć đumbira

1. Đumbir je vrlo lekovit. Uklanja mučninu, poboljšava probavu i ublažava raznovrsne bolove.
2. Povoljno deluje na metabolizam kod obolelih od dijabetesa te se koristi kao sredstvo protiv zgrušavanja krvi i upala.
3. Od đumbira se prave oblozi protiv akutnih ili kroničnih bolova uzrokovanih reumatizmom i artritisom, bolova u leđima, ukočenog vrata, grčeva u želucu, upale jetre i bubrega, bronhitisa i astme.
4. Ima analgetska, smirujuća i antibakterijska svojstva, a zbog antihistaminskog djelovanja koristi se i kod lečenja alergija.
5. Primjenjuje se kod lečenja reumatoidnog artritisa, osteoartritisa i drugih bolesti mišićno-koštanog i vezivnog tkiva.

Upotrebljava se prvenstveno u svježem obliku, a i kao samljeveni prah sušenog korijena.

Kako konzumirati đumbir

• Đumbir se može jesti, ali u malim količinama jer ima veoma ljut i neprijatan ukus. 
• Sok od djumbira se zapravo pravi od drugog voća (i povrća), dok je djumbir dodatak koji mu daje pikantnost. Sam djumbir je ljuto-gorak ali mu ukus nije posebno upečatljiv. Medjutim u kombinaciji sa drugim namirnicama, kao dodatak ili začin, njegova specifičnost dolazi do izražaja.
• Veoma je zdrav i čaj od đumbirak koji se pravi tako što ubacimo dva do četiri režnja u kipeću vodu i pustimo da odstoji desetak minuta.Kada se ohladi, po želji dodajte med, komadiće limuna ili naranče.

Ljekovito djelovanje đumbira:

• ublažava bolove
• potiče probavu
• liječi artritis i reumu
• smiruje razdražljivost
• pospješuje izlučivanje viška vode iz organizma
• smanjuje upale
• uništava patogene mikroorganizme
• sprečava širenje stanica raka
• pomaže kod alergija
• ublažava mučnine
• pomaže kod gripe i prehlade

To su neki od saveta kako konzumirati đumbir kao prirodan lek u svakodnevnom životu.

Ocna jabucica

                                     Ocna jabucica

]Očna jabučica[/anatomija], [alternate]bulbus oculi[/alternate], po obliku približno odgovara kugli.

Očna jabučica sadrži optički aparat vidnog sustava i zauzima većinu anteriornog dijela orbite. Sve ostale strukture unutar očne jabučice također imaju kružni ili sferni oblik. Za orijentaciju na bulbusu služimo se točkama i linijama analognima onima kojima određujemo položaje na Zemlji. Središte vanjske površine rožnice tako je polus anterior, a suprotno položena točka na stražnjoj površini očne jabučice je polus posterior.

Ulazište očnog živca, nervusa opticusa, smješteno je ekscentrično 3-4 mm medijalno od polusa posteriora.

Polove očne jabučice spajaju meridijani, najvažniji su vertikalni i horizontalni - njima dijelimo bulbus na četiri topografska kvadranta: gornji i donji nazalni, te donji i gornji temporalni kvadrant. Equator siječe meridijane napola, a njime razdraničavamo anteriornu i posteriornu površinu bulbusa. Vanjska os oka - ravna linija koja spaja prednji sa stražnjim polom je axis bulbi externus, a dužina joj je oko 24 mm. S tom dužinom, u normalnom oku, svjetlost točno pada na mrežnicu.

Osim axis bulbi externus, imamo i axis bulbi internus, od stražnje strane rožnice do retine, te je stoga kraća za 2.3 mm od vanjske osi, za debljinu rožnice i triju očnih ovojnica. Uz te dvije osi, imamo i optičku os, axis opticus, linija u kojoj leže centri zakrivljenosti površina dioptričkog aparata (na rožnici i leći se lome zrake svjetlosti).

Očna jabučica (otklonjena je četvrtina). (A) Unutrašnju površinu optičkog dijela retine opskrbljuje centralna arterija retine, dok vanjski, na svjetlo osjetljivi dio opskrbljuje kapilarna lamina rožnice. Centralna arterija teče kroz optički živac i dijeli se na optičkom disku u superiornu i inferiornu granu. Ogranci centralne arterije su terminalne grane koje ne anastomoziraju međusobno ni s drugim krvnim žilama. (B) Strukturni detalji cilijarne regije. Cilijarno je tijelo i mišićno i vaskularno, kao i šarenica u koju su uključena i dva mišića: musculus sphincter pupillae i musculus dilatator pupillae. Venska krv iz ove regije drenira se u skleralni venski sinus. Očna jabučica se sastoji od tri koncentrične ovojnice i sadržaja koji te ovojnice obuhvaćaju poput ljusaka. Ipak, postoji dodatni sloj vezivnog tkiva koju dopušta kretanje očne jabuičice u orbiti. Labavo vezivno tkivo sastoji se posteriorno od bulbarne fascije, a anteriorno od bulbarne konjunktive. Tri sloja očne jabučice su: Fibrozni sloj (vanjski sloj), tunica fibrosa bulbi - beloočnica (sclera) i rožnica (cornea) Vaskularni sloj (srednji sloj), tunica vasculosa bulbi - žilnica (choroidea), cilijarno tielo (corpus ciliare) i šarenica (iris) Unutrašnji sloj, tunica interna bulbi - mrežnica (retina), koja ima i optičke i neosjetne dielove

Ivona Popovic 1/4

Slepilo

                                            Slepilo

Слепило (оштећење вида, губитак вида) здравствени је поремећај који се огледа у делимичној или потпуној немогућности визуелне перцепције у мери која није решива применом уобичајених средства, ако што су наочаре.

[1][2] Неки извори исто тако укључују особе са умањеном способношћу вида зато што оне немају приступ наочарима или контактним сочивима.[1]

Оштећење вида се често дефинише као најбоље коригована оштрина вида која је гора од било 20/40 или 20/60.[5] Термин слепило се користи за комплетан или скоро комплетан губитак вида.[5] Оштећење вида може довести до проблема при нормалним свакодневним активностима као што су вожња, читање, дружење и ходање.[2] Слепило настаје као последица физиолошких или неуролошких поремећаја, повреда итд.

Слепило настаје као последица физиолошких или неуролошких поремећаја, повреда итд. Слепило може бити узроковано наследним факторима, озледом или болешћу. Постоје разне скале којима се описује тежина овог поремећаја и дефинише слепило.

Ivon Popovic 1/4

Pomoćni organi oka (organa oculi accessoria)

Pomoćni organi oka (organa oculi accessoria) su mišići pokretači očne jabučice, fascije očne duplje, masno telo očne duplje, periorbita, vežnjača, očni kapci, obrve i suzni pribor.

Mišići pokretači očne jabučice (musculi bulbi)  pokreću očnu jabučicu u svim pravcima usmeravajući je ka pomatranom predmetu. Ovih mišića ima šest, četiri su prava a dva kosa.

Vežnjača (tunica conjuctiva) je glatka, sjajna i providna sluzokoža koja pokriva zadnju stranu očnih kapaka i prebacuje se samo na prednji, vidljivi deo beonjače (sclera) očne jabučice.

Limun - CITREA

Istorija

Smatra se da je limun prbobitno uzgajan u Asamu (regionu u severoističnoj Indiji), severnoj Burmi ili Kini. Jedna studija genetičkog porekla limuna je ustanovila da je on hibrid između gorke pomorandže (kisele pomorandže) i citrona, ali već vekovima uspeva kao samostalno drvo koje se razmnožava reznicama ili kalemljenjem.

Prva znatna kultivacija limuna u Evropi je počele u Đenovi sredinom 15. veka. Limun je kasnije prenet u Amerike 1493. godine, kad je Kristofer Kolumbo doneo seme limuna u Hispaniolu tokom jednog od njegovih putovanja. Španska osvajanja širom Novog sveta su pomogla širenju semena limuna. On je uglavnom korišten kao ornamentalna biljka i u medicinske svrhe. U 19. veku, limun je u sve većoj meri uzgajan u Floridi i Kaliforniji.

Reč "limun" vuče korene iz starofrancuske reči limon, zatim italijanske limone, iz arapske laymūn, i iz persijskie reči līmūn, što je opšti termin za citrusno voće. Ona je srodna sa sanskritskom reči nimbū, „limeta”.

Nutriciona vrednost

Limon je bogat izvor vitamina C, koji pruža 64% dnevnih potreba u 100 g serviranju (tabela). Drugi esencijalni nutrijenti, međutim, imaju neznatan sadržaj (tabela).

Limun sadrži brojne fitohemikalije, uključujući polifenole, terpene, i tanine. Poput drugog citrusnog voča, limun sadrži znatne količine limunske kiseline (oko 47 g/l u soku).

Limunov sok sadrži oko 5% do 6% limunske kiseline, sa pH vrednošću od oko 2,2, što daje soku kiseo ukus. 

Upotreba u medicini

Prije svega, smatrao se učinkovitim sredstvom protiv krvarenja otvorenih rana i za čišćenje zagnojenih rana. Limun je nezamjenjiv kod liječenja skorbuta što su znali još antički pomorci koji su na svako daleko putovanje uzimali sa sobom velike zalihe limuna.

Na Siciliji, koja je imala velike probleme sa snadbevanjem pitkom vodom, oduvijek se u sve zalihe pitke vode stavljalo svježe polovine limuna. Ljudi su iz iskustva znali da limun dezinfikuje vodu, a moderna nauka je to potvrdila.

Limun pruža zaštitu od jako velikog broja bolesti, tako da ga neki izvori nazivaju super-hranom. On je pun nutrijenata: sadrži bioflavonoide, pektin, folnu kiselinu, vitamine C, A, B1, B6, kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor, mangan. Povoljno deluje na rad jetre, creva, želuca, imunog, živčanog i kardiovaskularnog sistema. Redovno konzumiranje limuna, može sprečiti bolesti poput laringitisa, bronhitisa, gripa, prehlade, artritisa, visokog krvnog pritiska, bakterijskih infekcija, bubrežnih i žučnih kamenaca...

Zahvaljujući limunskoj kiselini olakšava probavu i ubrzava razlaganje masti.Sadrži visok ptocenat selena i vitamina C, koji povećavaju obrambenu moć i usporavaju starenje i vitamina B, neophodnog živčanom sistemu.

100 g limuna tako pokriva 71% dnevne potrebe vitamina C za odraslu osobu i 7% dnevne potrebe kalijuma, 1% kalcijuma i 9% magnezijuma.