Endokrini pankreas
Endokrini pankreas ili insularni aparat čine ostrvca specifičnih endokrinih ćelija, tzv. Langerhansova ostrvca raspoređena u svim delovima pankreasa, između žlezdanih meškova egzokrinog dela pankreasa. Sastoje se iz tri tipa ćelija: alfa, beta i gama.Najbrojnije su beta-ćelije koje luče hormon insulin(od latinske reči insula-ostrvo), dok alfa ćelije stvaraju hormon glukagon. Oba hormona dejstvuju antagonistički na metabolizam ugljenih hidrata. Insulin smanjuje koncentraciju glukoze u krvi, dok glukagon izaziva hiperglikemiju (povećava koncentraciju glukoze u krvi). Fiziološko dejstvo insulina na metabolizam ugljenih hidrata ispoljava se dvojako: prvo olakšava transport, tj ulaženje glukoze u ćelije i njeno deponovanje u vidu glikogena u jetri i drugo, omogućava iskorišćavanje glukoze u ćelijama. Za ćelije nervnog sistema insulin nije neophodan. Međutim, pri jačem sniženju glukoze u krvi, pri koncentraciji 2,75 mmol/l i nižim, zbog delovanja insulina, veliki mozak i kičmena moždina trpe, usled akutnog nedostatka glukoze koja je osnovni energetski izvor nervnih ćelija i, kao posledica tako izražene hipoglikemije, nastaju poremećaji delatnosti mozga u vidu hipoglikemijskog šoka. U početku nastaju napadi jakih grčeva, a odmah zatim nastupa pad mišićnog tonusa, smanjuje se telesna temperatura i dolazi do gubitka svesti. Uzimanjem većih količina ugljenih hidrata ili intravenskim davanjem glukoze, brzo se prekida hipoglikemijski šok. Povećana koncentracija ugljenih hidrata u krvi izaziva povećanu sekreciju insulina, a ovaj delujući na njeno smanjenje, dovodi do smanjenja dalje sekrecije insulina. Ovaj primer ukazuje na princip (mehanizam) negativne povratne veze, odnosno na uzajamnost dejstva hormona i procesa na koje oni utiču. Kada to dejstvo dostigne potrebnu vrednost, dalje stvaranje hormona se smanjuje. Međutim kad u organizmu nema dovoljno insulina, dolazi do nemogućnosti pretvaranja glukoze u glikogen, kao i do nesposobnosti ćelija da koriste glukozu, jer je onemogućena fosforilizacija glukoze i njen prolazak kroz membranu ćelije. Usled toga, dolazi do hiperglikemije, tj. nivo glukoze u krvi mnogo je veći od normalnih vrednosti (veći od 6,66 mmol/l) što dovodi do šećerne bolesti (diabetes mellitus). Glukagon- drugi hormon endokrinog pankreasa u fiziološkom smislu je antagonist insulinu jer povišuje koncentraciju glukoze u krvi izazivajući mobilizaciju glukoze iz glikogena jetre.
Endokrini pankreas ili insularni aparat čine ostrvca specifičnih endokrinih ćelija, tzv. Langerhansova ostrvca raspoređena u svim delovima pankreasa, između žlezdanih meškova egzokrinog dela pankreasa. Sastoje se iz tri tipa ćelija: alfa, beta i gama.Najbrojnije su beta-ćelije koje luče hormon insulin(od latinske reči insula-ostrvo), dok alfa ćelije stvaraju hormon glukagon. Oba hormona dejstvuju antagonistički na metabolizam ugljenih hidrata. Insulin smanjuje koncentraciju glukoze u krvi, dok glukagon izaziva hiperglikemiju (povećava koncentraciju glukoze u krvi). Fiziološko dejstvo insulina na metabolizam ugljenih hidrata ispoljava se dvojako: prvo olakšava transport, tj ulaženje glukoze u ćelije i njeno deponovanje u vidu glikogena u jetri i drugo, omogućava iskorišćavanje glukoze u ćelijama. Za ćelije nervnog sistema insulin nije neophodan. Međutim, pri jačem sniženju glukoze u krvi, pri koncentraciji 2,75 mmol/l i nižim, zbog delovanja insulina, veliki mozak i kičmena moždina trpe, usled akutnog nedostatka glukoze koja je osnovni energetski izvor nervnih ćelija i, kao posledica tako izražene hipoglikemije, nastaju poremećaji delatnosti mozga u vidu hipoglikemijskog šoka. U početku nastaju napadi jakih grčeva, a odmah zatim nastupa pad mišićnog tonusa, smanjuje se telesna temperatura i dolazi do gubitka svesti. Uzimanjem većih količina ugljenih hidrata ili intravenskim davanjem glukoze, brzo se prekida hipoglikemijski šok. Povećana koncentracija ugljenih hidrata u krvi izaziva povećanu sekreciju insulina, a ovaj delujući na njeno smanjenje, dovodi do smanjenja dalje sekrecije insulina. Ovaj primer ukazuje na princip (mehanizam) negativne povratne veze, odnosno na uzajamnost dejstva hormona i procesa na koje oni utiču. Kada to dejstvo dostigne potrebnu vrednost, dalje stvaranje hormona se smanjuje. Međutim kad u organizmu nema dovoljno insulina, dolazi do nemogućnosti pretvaranja glukoze u glikogen, kao i do nesposobnosti ćelija da koriste glukozu, jer je onemogućena fosforilizacija glukoze i njen prolazak kroz membranu ćelije. Usled toga, dolazi do hiperglikemije, tj. nivo glukoze u krvi mnogo je veći od normalnih vrednosti (veći od 6,66 mmol/l) što dovodi do šećerne bolesti (diabetes mellitus). Glukagon- drugi hormon endokrinog pankreasa u fiziološkom smislu je antagonist insulinu jer povišuje koncentraciju glukoze u krvi izazivajući mobilizaciju glukoze iz glikogena jetre.
Нема коментара:
Постави коментар