-ТИФУС-

Тифус или тифоидна грозница (од грч. τῦφος - магла, испарење) је скуп инфективних болести са карактеристичним током: постепено повећавање температуре, болови у стомаку, затвор и брадикардија (пулс испод 50 откуцаја у минуту). Ако се не лечи, болест може да доведе до смрти.

Облици тифоидне грознице

Трбушни тифус (лат. Typhus abdominalis) изазива бактерија Salmonella Typhi.

Пегави тифус или епидемијски тифус (лат. Typhus levissimus) изазива рикеција Rickettsiom prowazeki, а преноси је искључиво телесна ваш (Pediculus humanis corporis).

Ендемски тифус изазива рикеција Rickettsia typhi и преносе их буве (које обично обитавају на пацовима).

Паратифус је лакша форма тифуса коју изазива бактерија Salmonella paratyphi.

Тифус
Латински	Typhus abdominalis
Тифусне пеге на грудима болесника са тифусом изазваним бактеријом Салмонелом (Salmonella Typhi)

Епидемиологија и патологија

Глобална учесталост тифуса Зелено (велике епидемије), жуто (средње велике епидемије), бело (спорадични случајеви)

Бацили трбушног тифуса налазе се у столици асимптоматских клицоноша или у столици и урину оних са активном болести. Због неадекватне хигијене бацил се може проширити на комуналне изворе хране или воде. У ендемским подручјима, где су санитарне мере недовољне, бацил тифуса се чешће преноси водом него храном.

Бактерија тифуса улази у тело преко гастроинтестиналног тракта, а у крвоток улази преко лимфних путева.

Око 3% нелечених болесника постају хроничне цревне клицоноше, што значи да излучују микроорганизме столицом дуже од годину дана.

Симптоми и ток болести

Инкубација (обично 8-14 дана) зависи од броја прогутаних бактерија. Болест обично почиње постепено са повишеном температуром, главобољом, фарингитисом, затвором, анорексијом и болом у трбуху који је осетљив на палпацију. У ређе симптоме спадају бол при мокрењу, кашаљ и епистакса.

Ако се не започне терапија, температура постепено расте 2-3 дана, остаје повишена (обично до 39,4-40°C) наредних 10-14 дана, да би постепено падала крајем 3. недеље и дошла на нормалу током 4. недеље. Продужена грозница обично је праћена брадикардијом и прострацијом, а у тешким случајевима појављују се неуролошки симптоми: делиријум, сопор или кома. Код око 10% болесника на прстима и на трбуху током друге недеље појављују се дискретне ружичасте пеге које на притисак изблеђују (розеоле). Оне нестају за 2 до 5 дана. Перфорација црева, обично у подручју дисталног илеума, јавља се у 1-2% болесника. Чести су спленомегалија, леукопенија, анемија, лезија јетре, протеинурија и блага потрошна коагулопатија. Може доћи и до акутног колецистиса и хепатитиса.

У каснијем стадијуму болести, кад је оштећење црева најизраженије, може доћи до тешког пролива, а столица може садржавати крв. Код око 2% болесника у трећој недељи долази до тешког крварења са смртношћу од око 25%. Пнеумонија се може развити у другој или трећој недељи и обично је последица пнеумококне инфекције.

Опоравак може трајати неколико месеци. Осим тога, бактерија понекад може изазвати жаришне инфекције, као што су остеомијелитис, ендокардитис, менингитис, апсцеси меких ткива или гломерулонефритис. У 8 до 10% нелечених болесника, симптоми слични иницијалном клиничком синдрому могу се поново појавити око 2 недеље након пада температуре.

Из нејасних разлога, антибиотска терапија на почетку болести повећава инциденцију фебрилног релапса на 15 до 20%. Ако се терапија антибиотицима поново примени кад дође до релапса, температура пада брзо, за разлику од спорог пада који се види код примарне болести.