ENCEFALITIS

ENCEFALITIS/UPALA MOZGA

Encefalitis je akutno zapaljenje mozga (latinski encefalan). Upali nervnog tkiva može se pridružiti i upala moždanih opni - meningoencefalitis, a ako bolest istovremeno obuhvati kičmenu moždinu, nastaje encefalomijelitis. Simptomi su glavobolja, groznica,zbunjenost, dremljivost, i zamor. Poodmakli i ozbiljniji simptomi su epileptički napadi ili konvulzije, tremor, halucinacije, i gubitak memorije.

UZROCI Zapaljenske promene mozga mogu izazvati različiti izazivači. Kao najčešći uzročnici encefalitisa navode se virusi^[3] (varicella-zoster virus,herpes simpleks-1 i 2^[4], enterovirusi, rubela, Epštajn-Bar, adenovirusi i citomegalo, influenca i dr.). Pored virusa kao uzrokovači se mogu identifikovati hlamidije, rikecije, bakterije, protozoe, gljivice, različiti toksini, alergeni, radioaktivni zraci.^[5]

Iako brojni toksini, alergeni, radioaktivni zraci, bakterije, gljive i paraziti mogu biti uzročnici meningoencefalitisa, dogovoreno je da se tim terminom označavaju samo oni prouzrokovani virusima. Uglavnom se akutne virusne bolesti koje zahvataju centralni nervni sistem mogu klasifikovati kao:

• akutni virusni meningitis, u kojem su uplni procesi ograničeni na moždane opne;
• kutni virusni meningitis u kojem postoji zahvatanje moždanog tkiva;
• parainfektivni encefalomijelitisi kod kojih je upala moždanih i moždinskih tkiva nastala kao komplikacija posle neke zarazne bolesti.

Do danas je već otkriveno i izolovano više od četrdeset virusa odgovornih za upale centralnog nervnog sistema i neki od njih pokazuju često karakteristike vrlo specifične za sezonske i geografske prilike.

SIMPTOMI Simptomatologija encefalitisa je sve samo ne jednoobrazna, uzevši u obzir različite odgovorne uzroke i zavisno od pogođenih područja mozga. Pospanost je jedan od najkarakterističnijih simptoma u većini slučajeva ipak ovaj simptom nije konstantan, čak je štaviše u nekim slučajevima umesto letargije prisutna uporna nesanica sa psihomotornom uznemirenošću. Promenljivost kliničke slike dovela je do razlikovanja više različitih oblika, zavisno od prevladavanja ovog ili onog simptoma: okuloletargični, hiperkinetski, amiostatsko-akinetički, mioklonički oblik, oblik sa horejom, konfuzni, eriferni itd. Klinička slika u najčešćem obliku, okuloletargičnom je obeležena sa tri osnovna simptoma: temperatura sa pratećom glavoboljom, pospanost (ili inverzija ritma sna), paraliza očnih mišića.^[2]

POREMEĆAJI RITMA SNA Spadaju u najkarakterističniji simptom bolesti. Obično se radi o kontinuiranoj sanjivosti (somnolenciji) ili o nenormalnoj potrebi za snom (hipersomniji), katkad o pravoj letargiji, a sve to može trajati različit broj dana, i čak nekoliko sedmica ili koji mesec. U najblažim slučajevima, kod obične somnolencije ili hipersomnije, čovek se može lako probuditi, on odgovara, obavlja normalne vegetativne funkcije, ali vrlo lako opet zaspi ako se ne podstiče spoljnim nadražajima. Često zaspi čim sedne, koji put čak i dok jede. U najtežim slučajevima letargije san je dublji i duži, a intenzivnim nadražajima bolesnik se može probuditi tek na nekoliko trenutaka. Retko je ali ne i izuzetno da se letargija razvije sve do kome, za vreme koje bolesnik ne može da kontroliše stolicu i mokrenje, ne hrani se i iz koje se ne budi čak ni uz stalne nadražaje. Koji put je somnolencija periodična ili se javlja u vidu napada. U mnogim slučajevima se somnolencija manifestuje samo tokom dana, dok je noću bolesnik nemiran i ne uspeva da zaspi: nastaje inverzija ritma sna. U tim slučajevima dnevna hipersomnija ima oznake somnolencije ili letargije, nikad prave kome. Katkad se hipersomnija uopšte ne javlja, već se javlja agripnija, tj. uporna nesanica noćna i dnevna, koja može trajati i mnogo dana. Agripnija je u tim slučajevima udružena - posebno tokom noći - sa nemirom, katkad sa pravom psihomotornom uznemirenošću.

PREVENCIJA Preventivno delovanje se sastoji iz sprečavanja nastanka bolesti koje mogu dovesti do encefalitisa. Vakcinacijom (imunizacijom) može se sprečiti onaj encefalitis koji prati dečje zarazne bolesti. Takođe, one vrste encefalitisa čiji se uzročnici prenose komarcima, sprečavaju se suzbijanjem komaraca ili zaštitom od njihovih uboda. Upala mozga sama po sebi nije zarazna, ali bilo koji od različitih virusa koji je uzrokuju može se prenositi sa osobe na osobu, zbog toga osobe smanjenog imuniteta i deca treba da izbegavaju kontakte sa osobama obolelim od encefalitisa.

LEČENJE Procenjuje se efikasnost disanja i cirkulacije i po potrebi primenjuje se kardiopulmonalna reanimacija, zatim se bolesnik hitno transportuje u bolnicu. Lečenje encefalitisa je veoma kompleksno i isključivo se sprovodi u centrima za intenzivnu negu i respiratornu reanimaciju.

Kod encefalitisa uzrokovanih poznatim bakterijskim uzročnicima (lues, borelioza) treba primeniti specifičnu antibiotsku terapiju. Ne postoji puna saglasnost o korisnosti kortikosteroida u lečenju cerebralnog edema kod encefalitisa. U veoma teškim slučajevima sa velikim edemom mozga, pored kortikosteroida treba primeniti i drugu antiedematoznu terapiju. Za tu svrhu koristan jemanitol. Vertiginozne smetnje se mogu kupirati ampulama klometola.

Primena antivirusnih lekova opravdana je u slučajevima sa dokazanom virusnom etiologijom. Aciklovir se smatra lekom izbora u lečenju Herpes simplex i Varicela zoster virusne infekcije.

Kod bolesnika sa konvulzijama treba primeniti fenobarbiton natrijum, diazepam ili midazolam. Ekstrapiramidene hiperkinezije leče se haloperidolom ili hlorpromazinom. U slučaju psihomotornog nemira treba primeniti haloperidol, klozapin ili hlorpromazin i druge neuroleptike.

Kod većine bolesnika, naročito onih sa poremećajem svesti treba dati antibiotike širokog spektra radi zaštite od sekundarnih infekcija. Za snižavanje povišene temperature koriste seantipiretici. Ukoliko bolesnik nije u stanju da uzima hranu i tečnost na usta, treba davati infuzije fiziološkog rastvora, glukoze i natrijum-hlorida u dovoljnim količinama. Posle nekoliko dana mora se pribeći hranjenju pomoću nosno-želudačne sonde. Nega bolesnika usmerena je na mere protiv dekubitusa i sprečavanje respiratorne i urinarne infekcije. Većina lečenih obolelih se potpuno oporavi od bolesti. U malom broju slučajeva, usled oticanja mozga mogu nastati trajne posledice, poput teškoća sa učenjem, problemi u govoru ili motorni poremećaji.

Motorne slabosti se moraju što pre lečiti fizikalno, a govorni defekti logopedski.