Lazarov efekat

Može li se zaista neko vratiti iz mrtvih? Na neki način, zavisi od toga šta podrazumevate pod „mrtav„. Tačno je, ljude je medicinskom intervencijom moguće vratiti u život (mada se to ne dešava tako često kako sugerišu TV medicinske drame), ali ponekad stvari umeju da budu misterioznije.

Fenomen poznat kao Lazarov sindrom opisuje takve, „misteriozne“, slučajeve: Ljudi se „bude“ nakon što su naizgled umrli i pošto su napori za reanimaciju zaustavljeni.

Za života, s rastućom gorčinom saznajemo i uveravamo se da život nije kao na televiziji. Na TV-u, snažan udarac pesnicom u grudi, nekoliko sekundi veštačkog disanja metodom usta na usta i zapovest „Živi, proklet bio“, dovoljni su da mrtav čovek oživi. U realnosti, kardiopulmonalna reanimacija (CPR) efektivna je u maksimalno trideset odsto slučajeva, pri čemu kod nekih tipova zastoja srčanog ritma uspešnost nije veća od dva odsto.

Događa se, međutim, da životna fikcija prevaziđe televizijsku i da ljudi naizgled spontano ožive nakon što su medicinski profesionalci digli ruke od reanimacije. Ovo se dešava toliko često da je predmet spekulacija i istraživanja medicinskih profesionalaca. Fenomen je nazvan Lazarov sindrom (definicija); verovatno zato što se ne može nazvati „Aaaaaa! Zombi!“

Kako je moguće da ljudi ožive nakon što su proglašeni mrtvim?

Fenomen je dobio naziv po Lazaru iz Vitinije, biblijskoj ličnosti koju je oživeo Isus Hrist. Prema biblijskoj legendi, Lazar je vraćen u život nakon što je četiri dana ležao mrtav. U realnosti, kod ljudi se ovaj fenomen manifestuje najviše deset minuta pošto su napori za reanimaciju prestali; vreme proteklo od proglašenja smrti do „uskrsnuća“ u proseku iznosi sedam do osam minuta. Najčešće, beleži se kod pacijenata koji su doživeli srčani udar, imaju probleme sa disanjem, u slučajevima hemoragije i predoziranja drogama. Zajednički faktor u svim zabeleženim primerima je problem sa krvnim sistemom.

Neki slučajevi, klasifikovani kao Lazarov sindrom, praktično se i nisu desili ljudima koji su bili tehnički mrtvi. Radilo se o pacijentima s ekstremno „proređenim“ srčanim otkucajima. U takvim situacijama, ukoliko lekari procene da nema izgleda da pacijent povrati normalan srčani ritam, odustaje se od reanimacije. Ponekad, srce to uradi samo od sebe.

U literaturi su, međutim, opisana najmanje 23 slučaja pacijenata u asistoli – bez pulsa i električne aktivnosti srca – kod kojih se ono spontano vraćalo u rad.

Dobar primer ovoga desio se 2000. godine. Šezdesetšestogodišnjak, jedan od retkih slučajeva koji su detaljno opisani,  doveden je u operacionu salu sa aneurizmom trbušne aorte koja je procurila. Dato mu je nekoliko vrsta medikamenata i izvršena kompresija grudnog koša, pre nego što su ga hirurg i anesteziolog proglasili mrtvim; u 6:17. Davanje lekova i praćenje stanja je obustavljeno. U 6:27, dok je hirurg studentima držao predavanje upravo o tom slučaju, primetio je da pacijent, deset minuta ranije proglašen mrtvim, ima puls. Tim lekara bacio se na posao i vratio ga u život.

Može li se Lazarov sindrom kvalifikovati kao čudo?

Tek 45 do 55 odsto pacijenata koji se spontano vrate u život uspostave nakon toga normalan nivo neurološke aktivnosti. Ostali pretrpe teška oštećenja mozga, bilo usled lezija bilo zbog nedostatka cirkulacije za vreme dok su bili „mrtvi“. Istraživači, čuveni po tome da na svet gledaju u skladu s onim „čaša je napola prazna“, smatraju da se Lazarov sindrom može objasniti kao odložena reakcija na medikamente ili medicinski zahvat ili se pak može pripisati kvaru na opremi za praćenje vitalnih parametara pacijenata, te fenomenu maskiranja signala usled čega medicinsko osoblje i aparati nisu u stanju da ih registruju. Na primer, kod ljudi koji izrazito otežano dišu dolazi do tzv. prenapumpanih pluća, što za posledicu ima ekstremno nizak krvni pritisak i srčani ritam. Istraživači praktičarima preporučuju da u takvim slučajevima pacijenta produženo ostave na respiratoru.