ПИСАЊЕ

МАТЕРИЈАЛ ЗА ПИСАЊЕ

Латински назив за књигу (liber) потиче из времена када се писало на кори дрвета. Пошто се у изворима помињу и libri lintei, сматра се да су у стара времена Римљани писали и на ланеном платну. За записивање закона, државних одлука, јавних закључака користиле су се бронзане и оловне таблице, које су се чувале у државној архиви (tabularium).

Дрвене таблице превучене воском (сеrае или tabulae ceratae), често повезане кожним ремењем, имале су широку употребу. Користиле су се у школи, за трговачке забелешке, приватну преписку и др. По њима се писало тако што су се слова урезивала у воск писатком од слонове кости или метала (stilus).

Још од давнина у Египту се на посебан начин израђивао папирус (од истоимене биљке). Римљани су почели да га употребљавају тек од III века п.н.е. Листови (plagulae) добијени од стабљике папируса лепљени су један за други до дужине од десет метара. После препарирања по тој траци (charta) могло се писати, и то само на оној страни на којој су влакна папируса стајала хоризонтално (recto); наличје (verso) је остајало празно. Свитак од папируса (volumen) имао је на својим крајевима коштане или дрвене штапићe (umbilici), чији су завршеци вирили са стране и звали су се соrnua. Горње и доње ивице свитака биле су највише изложене крзању и разним другим оштећењима, па су глачане и бојене. Свитак је премазиван кедровим уљем и чуван у посебним кутијама (capsae) како би био заштићен од влаге и мољаца. По папирусу се писало птичијим пером (penna) или тршчицом (саlаmus), или, ређе, бронзаним пером. Перо се умакало у црно мастило (atramentum), које је било мешавина гара, смоле, сипине течности, винског талога и воде.