Бубрег

                                 БУБРЕГ

Бубрези (лат. ren, грч. νεφρόν, nephron) су парни органи, који представљају централни део уринарног система. Смештени су у ретроперитонеалном простору на задњем зиду абдомена, и налазе се са обе стране кичменог стуба (у висини 12. грудног и 1. и 2. слабинског пршљена). Десни бубрег, потиснут јетром, постављен је мало ниже у односу на леви.

Има облик шупљег зрна пасуља, чија је конкавна ивица окренута ка кичменом стубу. Бубрег одраслог човека тежи око 140-150g и има величину стиснуте песнице. Нормалне димензије су 3х6х12 цм. Медијална страна овог органа садржи улазни отвор или бубрежни хилус, који води у бубрежну дупљу (sinus renalis), а кроз који пролазе крвни и лимфни судови, нерви и мокраћовод.

Бубрег је спреда покривен паријеталним перитонеумом, а осим тога са свих страна га окружују три омотача: бубрежна фасција (која облаже и надбубрежну жлезду), масна чахура (capsula adiposa) и фиброзна чахура (capsula fibrosa).

ГРАЂА:

Ако се бубрег расече од врха до дна, макроскопски се могу уочити две карактеристичне зоне: спољашња зона или кора(cortex renis) и унутрашња зона или срж (medulla renis). Кортекс је тамније боје и има зрнасту структуру, а медула је пругаста и светлија.

Главни део сржи људског бубрега чини 10-18 реналних (Малпигијевих) пирамида, чије су базе окренуте ка спољашњој ивици, а врхови према хилусу. Са базе реналних пирамида у кору се пројектују пругасте структуре или медуларни зраци (Ферајнове пирамиде). Од једне пирамиде израста 400-500 медуларних зрака, а оне се третирају као део коре бубрега (заједно са правим кортикалним паренхимом). Врхови пирамида (папиле) садрже тзв. решеткасто поље са 10-20 папиларних отвора, путем којих се мокраћа из сржи излива у мале бубрежне чашице (calyces renales minores). Спајањем две-три мале чашице настају велике бубрежне чашице (calyces renales majores), а оне се отварају у бубрежну карлицу и мокраћовод.

Кора бубрега састоји се од паренхима између реналних пирамида и капсуле (бубрежни лавиринт), као и дела паренхима који продире између пирамида (Бертинијеве колумне).

Бубрег се може поделити на мање морфолошке целине: лобусе и лобулусе. Лобус чини једна Малпигијева пирамида са делом коре изнад њене базе и деловима суседних колумни, а лобулус чини један медуларни зрак и делови лавиринта који га окружују.

НЕФРОН:

Нефрон (nephron) је основна морфолошка и функционална јединица бубрега. Сваки бубрег се састоји од преко милион нефрона и сваки од њих може потпуно самостално да ствара мокраћу. Човек може да живи док му је функционална барем 1/3 нефрона.

Нефрон се састоји од бубрежног телашца (корпускула) и бубрежног тубула.

Корпускул је почетни део нефрона лоптастог облика, који има дијаметар око 200μm и састоји се од гломерула и Боуманове (Bowman) капсуле. Гломерул представља сплет густо збијених капилара (у облику клупка), који повезује доводну (аферентну) са одводном (еферентном) артериолом. Место уласка аферентне и изласка еферентне артериоле се назива васлукарни пол гломерула. Насупрот њему се налази уринарни пол, на коме се исфилтрирана крвна плазма (примарна мокраћа) одводи у бубрежне тубуле. Око читавог гломерула се налази Боуманова капсула изграђена од два листа. Спољашњи или паријетални лист капсуле ограничава бубрежни корпускул и одваја га од околног паренхима, а на васкуларном полу прелази у унутрашњи или висцерални лист. Између њих се налази интеркапсуларни простор, у који се филтрира примарна мокраћа (ултрафилтрат крви). Капилари гломерула су фенестрираног типа, без дијафрагме и 500 пута су пропустљивији од обичних соматских капилара.

Бубрежни тубул се протеже од уринарног пола корпускула до лучног сабирног тубула. У њега се улива примарна мокраћа из бубрежног телашца, и процесима апсорпције и секреције образује коначна мокраћа. Састоји се од проксималног изувијаног тубула, Хенлеове петље и дисталног изувијаног тубула.

Иако сви нефрони имају исту структуру, они се деле на две главне групе: кортикалне и јукстамедуларне нефроне. Гломерул кортикалних нефрона је смештен у спољашњем делу коре и има кратку Хенлеову петљу, која само делимично залази у медулу. Јукстамедуларни су смештени дубље у паренхиму коре и имају веома дугачке Хенлеове петље, које продиру дубоко кроз медулу и достижу скоро до бубрежних папила. Већину чине кортикални нефрони (70-80%).

Током старења организма број функционалних нефрона се постепено смањује, тако да у 80. години многи људи имају само 40% од почетног броја нефрона. Осим тога њихова популација се смањује и при повредама, обољењима и сл, а бубрег нема изражену способност регенерације.

                                                                                Ташана Урошевић 1/4