UJED ZMIJE(serpentis ictu)

Od približno 3500 poznatih vrsta zmija, samo je njih 10% otrovno za čoveka. Na našem pod­neblju značajne su dve otrovnice: šarka (Vipera berus) i poskok {Vipera ammodytes). Zmijski otrovi predstavljaju mešavinu više toksičnih pro­teina i enzima koji imaju raznovrstan i komplikovan mehanizam delovanja (neurotoksini, hemolizini, kardiotoksini, holinesteraze, fosfataze itd.). Pošto nije poznat lačan mehanizam delovanja, pretpostavlja se da zmijski otrovi načelno deluju neuro-, hemo-, kardio- i angiotoksično. Otrov poskoka, za razliku od šarke, sadrži neurotoksin, dok otrov šarke sadrži i činioce koji deluju na pro­ces koagulacije.

Na kliničku sliku i ishod trovanja utiču:  starost, veličina i zdravstveno stanje žrtve – deca su više ugrožena jer im biva ubrizgana srazmerno veća količina otrova;

♦    lokalizacija ujeda - ujed u ekstremitet ili masno tkivo je manje opasan od ujeda na telu, glavi, ili ubrizgavanja otrova direktno u krvni sud;

♦    vrsta i veličina zmije - veće zmije mogu ubriz­gati i veće količine otrova;

♦    broj i trajanje ujeda - pri prvom ujedu količina otrova je veća nego pri kasnijim, naročito ako ujed traje duže;

♦    prisustvo bakterija - anaerobne klice (klostridije) u usnoj duplji zmije ili na koži žrtve mogu olakšati nastanak teških infekcija u nekrotičnom tkivu;

♦    telesni napor (kretanje, trčanje) odmah nakon ujeda,. može pospešiti i ubrzati distribuciju otrova po organizmu;

♦    godišnje doba - otrov je najjači posle zimskog sna zmije.