SELEN (levisticum officinale)

-Selen je mediteranska biljka koju su Rimljani doneli u zapadnu i severnu Evropu. Samoniklo raste u planinama južne Evrope, posebno u italijanskoj provinciji Liguriji po kojoj je dobio ime Ligusticum. U narodnoj medicini upotrebljava se kod bolesti jetre (iecoris morbus) i stomačnih slabosti, smatra se da pomaže i u varenju, kod gihta, reume, urinarnih problema, rasta kose i ublažavanja migrene izazvane poremećenim radom bubrega.
-Selen je krupna višegodišnja zeljasta biljka jakog mirisa. Posle 2-3 godine naraste i do dva metra. Koren je debeo i sočan, odrveni kod starijih biljaka. Stabljika je uspravna, rebrasta, šuplja i gola. Listovi su veliki žuto-zeleni, 2-3 puta perasto deljeni, režnjevi su trouglasto-rombični sa urezanim obodom. Žuto-zeleni sitni cvetovi su sabrani u velike guste štitove sa 12-20 zrakova. Plod je elipsoidan sa debelim krilima, žut ili mrk. Cveta u julu. Gaji se u baštama.

Koristi se koren, list i plod. Listovi i seme su veoma aromatični i upotrebljavaju se kao začin u kuvanim jelima. Koren selena sadrži etarsko ulje koje ima diuretično delovanje, pa se koristi i kao narodni lek. Vadi se u jesen, iseče se i suši u tankom sloju, listovi    se beru sveži, plodovi se sakupljaju tako što se štitovi sa skoro zrelim plodovima odsecaju i suše, a zatim plodovi otresu. Sveži listovi i korenje su veoma aromatični, kada se koristi i manje od prstohvata, postiže se jaka aroma supe, sosa, ragua i slično.

-Etarsko ulje dobija se destilacijom pomoću vodene pare iz osušenog i usitnjenog korena (Levistici radix). Sadrži 0,2-1,7% etarskog ulja karakterističnog mirisa koji potiče od prisutnih alkilfalida, koje ima diuretično delovanje. Izolovani butilidenftalid i ligustilid pokazuju spazmolitičnu  aktivnost, dok se butiliftalidu i sedanenolidu pripisuje sedativno delovanje.

 Kristina Mojsilović I5