Dijabetes(Šecerna bolest)

(lat. diabetes mellitus)

	Dijabetes
	Diabetes mellitus
Plavi krug - simbol šećerne bolesti
ICD-10:	E10.–E14.
ICD-9:	250

Šećerna bolest ili dijabetes (lat. diabetes mellitus) je hronični, neizlečivi sistemski poremećaj metabolizma, koji se karakteriše hiperglikemijom, tj. trajno povišenim nivoom glukoze u krvi. Uglavnom je uslovljen naslednim faktorima, a nastaje zbog smanjene sekrecije ili smanjenog biološkog dejstva hormona insulina, odnosno u kombinaciji ova dva faktora. Taj nedostatak ometa razmenu ugljenih hidrata, masti i belančevina u organizmu (što se ispoljava tipičnim tegobama), a nakon dužeg vremena utiče i na strukturu i funkciju krvnih sudova, živaca i drugih vitalnih organa i organskih sistema.

Dijabetes se danas ubraja među najčešća endokrinološka oboljenja, sa prevalencom u stalnom porastu (naročito u razvijenim zemljama sveta). To je posledica modernog stila života i povećanja broja spoljašnjih etioloških činilaca, među kojima se posebno izdvaja gojaznost. Šećerna bolest se najčešće javlja u starijem životnom dobu kao posledica opštih degenerativnih i sklerotičnih promena u organizmu (koja zahvataju i pankreas), a kod mladih osoba može nastati usled genetskih poremećaja ili oštećenja pankreasa kod određenih zaraznih oboljenja.

Lečenje

Aplikacija insulina

Osnovni cilj u terapiji dijabetesa je otklanjanje subjektivnih tegoba, sprečavanje akutnih i odlaganje hroničnih (vaskularnih) komplikacija, čime se produžava život obolelih, ali i poboljšava njegov kvalitet. Da bi se u tome uspelo teži se postizanju približno normalnih vrednosti glikemije (glukoze pre i posle jela), lipida, krvnog pritiska i dr.

U lečenju šećerne bolesti koristi se nekoliko pristupa:

• insulin u kombinaciji sa dijetom,
• medikamenti (tablete) u kombinaciji sa dijetom, i
• samo dijeta.

Izbor načina lečenja zavisi od: uzrasta pacijenta, težine bolesti, uhranjenosti i stepena fizičke kondicije.

Prevencija

Glukometar

Primarna prevencija dijabetesa tip 1 može se realizovati preko "visoko rizičnog" ili "populaciono baziranog" pristupa. Pristup visokog rizika uključuje identifikaciju rizičnih pojedinaca (rođaci prvog i drugog stepena), a zatim prevenciju početka bolesti uticajem na genetsku osetljivost ili precipitirajuće faktore spoljašne sredine. Populaciono baziran pristup je mnogo teži i cilj mu je modifikacija stila života ili eliminacija spoljašnih faktora, za koje je poznato da su faktori rizika za dijabetes tip 1. Glavni problem u prevenciji primenom "visoko rizičnog" pristupa je da se samo 12-15% bolesti javlja u porodici, a čak 85% sporadično.

Istraživanje iz 1980. godine je pokazalo da dojenje u velikoj meri smanjuje rizik od nastanka šećerne bolesti. Istraživanje je obuhvatilo i druge vrste nutrijenasa, ali je kod veoma malog broja pronađena čvrsta veza između njihovog konzumiranja i nastanka dijabetesa tip 1.

Rizik od nastanka dijabetesa tip 2 može se u velikoj meri smanjiti uvođenjem dijetnog režima ishrane i povećanjem fizičke aktivnosti. Različite studije (-{Finish Diabetes Prevention Study, Stocholm Diabetes Prevention Program}- i sl) su pokazale da se najbolji rezultati dobijaju kombinacijom primene individualno podešene dijete i povećane kontrolisane fizičke aktivnosti. Za prevenciju ovog tipa bolesti je veoma značajan i magnezijum.