Bubrezi

                                          BUBREZI                                                   

*Bubrezi (lat. ren, grč. νεφρόν, nephron) su parni organi, koji predstavljaju centralni deo urinarnog sistema. Smešteni su u retroperitonealnom prostoru na zadnjem zidu abdomena, i nalaze se sa obe strane kičmenog stuba (u visini 12. grudnog i 1. i 2. slabinskog pršljena). Desni bubreg, potisnut jetrom, postavljen je malo niže u odnosu na levi.

Ima oblik šupljeg zrna pasulja, čija je konkavna ivica okrenuta ka kičmenom stubu. Bubreg odraslog čoveka teži oko 140-150g i ima veličinu stisnute pesnice. Normalne dimenzije su 3h6h12 cm. Medijalna strana ovog organa sadrži ulazni otvor ili bubrežni hilus, koji vodi u bubrežnu duplju (sinus renarlis), a kroz koji prolaze krvni i limfni sudovi, nervi i mokraćovod.

Bubreg je spreda pokriven parijetalnim peritoneumom, a osim toga sa svih strana ga okružuju tri omotača: bubrežna fascija (koja oblaže i nadbubrežnu žlezdu), masna čahura (capsula adiposa) i fibrozna čahura (capsula fibrosa).

Gradja 

Ako se bubreg raseče od vrha do dna, makroskopski se mogu uočiti dve karakteristične zone: spoljašnja zona ili kora (cortex renis) i unutrašnja zona ili srž (medulla renis). Korteks je tamnije boje i ima zrnastu strukturu, a medula je prugasta i svetlija.

Glavni deo srži ljudskog bubrega čini 10-18 renalnih (Malpigijevih) piramida, čije su baze okrenute ka spoljašnjoj ivici, a vrhovi prema hilusu. Sa baze renalnih piramida u koru se projektuju prugaste strukture ili medularni zraci (Ferajnove piramide). Od jedne piramide izrasta 400-500 medularnih zraka, a one se tretiraju kao deo kore bubrega (zajedno sa pravim kortikalnim parenhimom). Vrhovi piramida (papile) sadrže tzv. rešetkasto polje sa 10-20 papilarnih otvora, putem kojih se mokraća iz srži izliva u male bubrežne čašice (calyces renales minores). Spajanjem dve-tri male čašice nastaju velike bubrežne čašice (calyces renales majores), a one se otvaraju u bubrežnu karlicu i mokraćovod.

Kora bubrega sastoji se od parenhima između renalnih piramida i kapsule (bubrežni lavirint), kao i dela parenhima koji prodire između piramida (Bertinijeve kolumne).

Bubreg se može podeliti na manje morfološke celine: lobuse i lobuluse. Lobus čini jedna Malpigijeva piramida sa delom kore iznad njene baze i delovima susednih kolumni, a lobulus čini jedan medularni zrak i delovi lavirinta koji ga okružuju.

Krvni sudovi

Protok krvi kroz oba bubrega iznosi oko 21% minutnog volumena srca ili 1200ml/min. Krv dolazi u ove organe iz abdominalne aorte, preko bubrežne arterije (a. renalis) – po jedna arterija za svaki organ. To je istovremeno nutritivni i funkcionalni krvni sud i ulazi u bubreg kroz tzv. hilus i odmah se deli na dve grane (ventralnu i dorzalnu). Jedna grana odlazi u prednji, a druga u zadnji deo bubrega. Pre ulaska u parenhim ovi ogranci se dele i daju interlobarne arterije (aa. interlobares). One se penju uz Bertinijeve kolumne i u predelu baza renalnih piramida savijaju se i nastavljaju kao lučne arterije (aa. arcuatae). Dalje se pružaju graničnom linijom između kore i srži bubrega i granaju se, u jednakim razmacima, na interlobularne arterije (aa. interlobulares), koje se pružaju ka kapsuli (spoljašnjoj ivici) bubrega. Od ovih arterija odvajaju se grančice koje će posle kratkog puta ući u klupko glomerula, kao aferentne arteriole. Arteriole ulaze u prvi kapilarni splet iz koga nastaju eferentne arteriole, koje se ponovo granaju dajući drugu (peritubularnu) kapilarnu mrežu. Eferentne (odvodne) arteriole jukstamedularnih nefrona su veoma dugačke i nazivaju se pravi sudovi (vasa recta).

Vene bubrega uglavnom prate odgovarajuće arterije i imaju iste nazive. Kapilari bubrežne kapsule i spoljašnjeg dela kore se sakupljaju i formiraju zvezdaste vene (vv. stellatae). One se zativ ulivaju u vv. interlobulares, a interlobularne vene u lučne vene (vv.arcuatae). U lučne vene se drenira i vaskularna mreža iz područja medule i venska krv zatim ide kroz interlobarne vene, i konačno kroz bubrežnu venu (v. renalis) izlazi iz bubrega kroz hilus i uliva se u donju šuplju venu.

Od ukupne količine krvi koja prođe kroz bubrege, 98-99% odlazi u koru, a samo 1-2% u medulu.

Limfni sudovi

U bubregu postoje dve mreže limfnih sudova. Jedna se nalazi u spoljašnjem delu kore i limfa iz nje odlazi u limfne sudove kapsule. Druga mreža je smeštene dublje u bubrežnom parenhimu i izliva se preko limfnog suda, koji izlazi kroz hilus, i dalje odlazi u parijetalne (slabinske) limfne žlezde i sabirno stablo. Između ove dve mreže postoje spojnice (anastamoze).

Nervi

Bubreg je najvećim delom inervisan simpatičkim nervnim vlaknima, mada postoji i mali broj parasimpatičkih i senzitivnih vlakana. Simpatička vlakna izazivaju kontrakciju glatke muskulature krvnih sudova, što znači da deluju kao vazokonstriktori. Potiču iz celiačnog spleta (plexus celiacus), koji predstavlja najveći autonomni nervni splet i inerviše sve organe trbušne duplje i polne žlezde.

Uloga bubrega

• regulaciju ravnoteže vode i elektrolita,
• regulaciju osmolarnosti telesnih tečnosti i koncentracije elektrolita,
• regulaciju acido-bazne ravnoteže,
• izlučivanje otpadnih produkata metabolizma i štetnih hemikalija,
• regulaciju arterijskog pritiska,
• sekreciju različitih hormona,
• sintezu glukoze i sl.

Mehanizam stvaranja mokraće obuhvata tri fundamentalna procesa: filtraciju, reapsorpciju i sekreciju. Stvaranje primarne mokraće počinje filtracijom velike količine tečnosti (krvi) iz glomerulskih kapilara, kroz krvno-urinarnu membranu, u Boumanovu kapsulu. Ovaj ultrafiltrat krvi zatim ulazi u sistem tubula, gde se odvija reapsorpcija (vraćanje određenih supstanci iz filtrata u krvotok) i sekrecija (transport jona i drugih supstanci iz krvotoka u bubrežne tubule). Kao rezultat nastaje konačna mokraća, koja se preko mokraćovoda (ureter) odvodi iz bubrega umokraćnu bešiku.

Obavljajući ovu primarnu ulogu, bubrezi takođe vrše i druge funkcije. Oni veoma precizno podešavaju izlučivanje vode i elektrolita prema njihovom unosu, održavajući na taj način stalnost unutrašnje sredine. Oni imaju glavnu ulogu u izlučivanju otpadnih produkata metabolizma (ureja, kreatin, mokraćna kiselina, bilirubin), raznih toksina, lekova i dodataka hrani. Regulacijom izlučivanja vode i Na imaju presudnu ulogu u dugoročnoj regulaciji arterijskog pritiska. Zajedno sa plućima i puferima telesnih tečnosti, bubrezi učestvuju u regulaciji acido-bazne ravnoteže, jer mogu da odstrane iz organizma razne kiseline (sumpornu, fosfornu i dr). Pošto sintetišu i sekretuju oko 90% ukupnog eritropoetina, oni direktno utiču i na stvaranje, tj. broj crvenih krvnih zrnaca. Tokom prolongiranog gladovanja bubrezi u procesu glikoneogeneze, od različitih prekursora, stvaraju glikozu.

Kod hroničnih bolesti bubrega ili akutne insuficijencije, dolazi do teških poremećaja u zapremini i sastavu telesnih tečnosti i nakupljanja raznih štetnih materija u organizmu. Ako se ne preduzmu odgovarajuće kliničke mere (poput hemodijalize), nastupa smrt pacijenta u roku od nekoliko dana.

Bolesti bubrega

Na osnovu patofizioloških mehanizama nastanka pojedinih grupa bubrežnih oboljenja, izvršena je podela bubrežnih bolesti na glomerulske i neglomerulske. U prvu grupu spadaju nefritisi i nefrotski sindrom, a u drugu grupu vaskularne, tubulointersticijske i tubulske bolesti.

Danas se, ipak, češće koristi klinička klasifikacija, zasnovana na preporukama Svetske zdravstvene organizacije. Ova podela je sledeća:

• uremija 
• akutni nefritiski sindrom,
• nefrotski sindrom,
• asimptomatska urinarna abnormalnost,
• akutna bubrežna insuficijencija,
• hronična bubrežna insuficijencija,
• infekcija urinarnog trakta,
• opstruktivna bolest urinarnog trakta,
• funkcijski defekti bubrežnih tubula,
• hipertenzivna nefropatija,
• nefrolitijaza i nefrokalcinoza.
• kamen i pesak
• endemični nefritis
• cistitis