Срећа

Филозофија среће

 У многим системима античке етике (Демокрит, киничари, Епикур), остварење среће  је врховни принцип моралног делања. У Никомаховој етици, написаној 350. године п. н. е., Аристотел је тврдио да је срећа једина ствар коју људи жеlе само ради себе самих.

 Он примећује да човек жели богатство, не због тога да би постао богат, већ да би био срећан. Они који желе славу, не желе то да би постали славни, него зато што верују да ће им слава донети срећу.

У хришћанској средњовековној филозофији, преовладава тежња да се истинска срећа остварује само у оностраности, лишеној случајних доживљаја пролазне среће.
У нововековној филозофији, срећу као критеријум етичког вредновања истичу Спиноза, Лок, филозофи просветитељства, француски материјалисти, Конт, Фојербах и др. 

Кант је противник поимања среће као највишег добра и залаже се за етику дужности, сматрајући да су »сви еудемонисти практички егоисти.

 За Бентама је етички идеал »највећа срећа највећег броја људи. Гете тврди да срећа наступа онда кад можемо у дело спровести оно што увиђамо као праведно и добро. Маркс сматра да је срећа читавог друштва потребна као предуслов среће сваке људске јединке

                                                    Илустрација среће