Dezodorans

                                             Dezodorans

Rp/   Kokosovo ulje     10.0

         Si buter                10.0

         ol. cacao              10.0

         Cera alba             10.0 ______________________________

                                             Otopiti u pateni ( Cl. cacao dodati  u otopljene masne komponente na                                                                                  kraju. )

         Soda bikarbona    5.0

         Talk                      5.0_______________________________

                                            Pomesati u pateni i izliti u stik.

        

         Etarsko ulje          2 kapi 

 Marija Zivkovic 1/3

Rumenilo

                                         Rumenilo

Rp/ Glyceryl- monostearas                      4.0

       Acidum stearicum                             16.0

       Sorbiholum                                       1.0

       Cera lanae                                         2.0

       Tea                                                    0.15

       Konzervans                                       0.15

       Boja                                                  8.0

       Parfem                                              0.15

       Ag. puriricatae                           od   67.0 (35.2)

Izrada: Masna faza se zagreva. Boja se rastvara sa sarbitolom. Voda se zagreva do temperature masne faze i u nju se dodaje konzervans i tea. Vodenoj fazi uz mesanje  dodati masnu fazu. Kada se ohladi, dodati boju i sarbitol i mesa dok se ne dobije homogena smesa. Na kraju dodati parfem.

   

                                                                                                  Marija Živković 1/3

      

VELIKI MOZAK (Telenchepalon)

Veliki mozak je najrazvijeniji deo centralnog nervnog sistema koji se sastoji od desne i leve hemisfere (hemispherum cerebri dextrum et sinistrum). Hemisfere velikog mozga su međusobno razdvojene dubokom uzdužnom pukotinom, međuhemisferičnom pukotinon (fissura longitudinalis cerebralis) u koju ulazi srpasta pregrada (falx cerebri). Hemisfere imaju spoljašnju, unutrašnju i donju stranum. Spoljašnja strana hemisfere (facies superolatetalis hemispherii) je najveća , ispupčena je i podeljena na pet moždanih režnjeva. Režnjevi su čeoni (lobus frontalis), temeni (lobus parietalis), potiljačni (lobus occipitalis), slepoočni (lobus temporalis) i peti, najmanji režanj, moždano ostrvo (insula) pokriveno ostalim režnjevima. Unutrašnja strana (facies inferior hemispherii) nalazi se na kostima prednje i srednje lobanjske jame i šatoru malog mozga (tentorium cerebelli). U središnjim delovima hemisfera velikog mozga nalaze se bočne moždane komore (ventriculi laterales), I i II moždana komora.

-Veljko Ćojder

Lekovitost borovih iglica

Lekovitost borovih iglica

Borove iglice veoma su korisne za prevenciju i lečenje raznih zdravstvenih tegoba, ali i za poboljšanje opšteg stanja organizma. Od njih možete da napravite ukusan čaj, odličan sirup protiv bronhitisa, okrepljujuću kupku i blagotvorni rastvor za inhalaciju.

Ojačajte imunitet:

Čaj od borovih iglica veoma je prijatnog ukusa i mirisa. Spektar njegovog dejstva prilično je širok jer se ovaj čaj pokazao efikasnim i blagotvornim u jačanju imuniteta, u odvajanju i izbacivanju peska iz bubrega, a može da se koristi i za ispiranje grla. Pomaži i ubrzava izbacivanje vode iz organizma, što doprinosi regulisanju krvnog pritiska. Priprema se veoma jednostavno i brzo. Uzmte vrh grančice s dvadesetak iglica, properite ga i kuvajte u pola litra vode, dok ne proključa. Ostavite čaj da odstoji pola sata, procedite ga, pijte od dva do tri puta dnevno zaslađen medom.

Sirup protiv bronhitisa:

Borove iglice sadrže dosta lekovitog etarskog ulja, zbog čega se često koriste u prevenciji bolesti disajnih organa, kao što su kašalj, promuklost, lakši oblici bronhitisa(lat.bronchitis).Za pripremu melema protiv bronhitisa  pomešajte 300g svežih pupoljaka bora i 200g  borovih iglica, pa prelijte preko toga tri litra vode i kuvajte po sledećoj šemi: tri dan zaredom kuvajte po dva sata, a na kraju, trećeg dana, kada se masa ohladi, procedite je kroz gazu i izmerite, pa dodajte onoliko meda koliko ima sirupa koji je preostao nakon kuvanja. Čuvajte ga u tamnoj flaši, na hladnom i suvom mestu. Odrasle osobe treba da uzimaju tri puta dnevno po jednu kašiku, a deca, zavisno od uzrasta, od trećine kašičice do pune tri puta dnevno.Za sirup protiv bronhitisa neophodno je 100g borovih iglica, pola litra vode I kilogram meda. Priprema se tako što se iglice popare vrelom vodom i ostave dva sata da stoje na toplom mestu. Zatim se procede, a tečnost se pomeša sa medom. Dnevno treba uzimati pet kašika sirupa. Ako pravite sirup za decu, koristite bagremov med, a za odrasle livadski, šumski, lavandin, lipov, suncokretov ili med od žalfije.

Inhalacija:

Visok sadržaj etarskog ulja kvalifikovao je borove iglice i za pripremu rastvora za inhalaciju. Dve-tri šake borovih iglica kuvajte pet minuta u litru vode, pa se inhalirajte 10-15minuta.

Okrepljujuća kupka od šišarki:

Kupka se priprema od jelovih i borovih šišarki, kao i od borovih iglica. Pola kilograma jelovih i borovih šišarki i pola kilograma borovih iglica stavite u 10 litara vode da proključa, a zatim kuvajte na laganoj vatri pola sata. Pripremljenu kupku dodajte vodi za kupanje. Kupka od šišarki i iglica veoma je blagotvorna u slučaju herpesa, bola u zglobovima, osipa i čireva na koži.

Dva lica čokolade

Dva lica čokolade

Izvor energije:

Čokolada je visokohranljiv proizvod, u njenom sastavu nalazi se zrno kakaoa, koje je nekad bilo cenjeno kao zlato, zatim kakao, puter, šećer. Mnogobrokne vrste čokolade koje se danas mogu naći na tržištu sadrže i mleko u prahu, orašaste plodove, lecitin, pektin i druge supstance. Prosečno se u čokoladi nalazi 50% šećera, 35% masti  i 7% belančevina. Masti I šećer glavni su snadbevači našeg organizma energijom (energetska vrednost 100g čokolade je 550 kalorija), međutim, ugljeni hidrati daju lako dostupnu energiju koja se lako sagoreva, a masti se apsorbuju sporije i obezbeđuju organizmu energiju na duže vreme.

Poboljšava raspoloženje i pamćenje:

Čokolada sadrži vitamine grupe B i oksalnu kiselinu, kao i teobromin, koji blago stimuliše nervni i kardiovaskularni sistem. Čokolada se uključuje u dijetu nakon drugih zaraznih infektivnih I drugih oboljenja, iscrpljenosti, tuberkuloze, onkoloških oboljenja. Ova poslastica pomaže u slučaju depresivnih stanja. Kockica ovog deserta doprinosi proizvodnji endorfina i serotonina- poznatijih kao hormona sreće, budući da pobljašavaju raspoloženje i iokrepljuju. Sem toga, čokolada stimuliše aktivnost mozga, poboljšava kvalitet  intelektualnog rada i pamćenja. Danas stručnjaci skreću pažnju na dijetetska svojstva crne (gorke) čokolade. Ona sadrži dosta flavonoida - antioksidanata, koji sprečavaju prekomerne oksidativne procese u telu. Primećen je pozitivan efekat čokolade na antikoagulantni sistem krvi i metabolizam lipida (masti). Činjenica je u tome da masne kiseline koje se nalaze u njoj, uključujući oleinsku i stearinsku, izbacuju loš holesterol. Preporučuje se da se čokolada uvede u ishranu kao saveznik u prevenciji i lečenju ateroskleroze i ishemijske bolesti srca, ali je potrebno tačno utvrditi količinu, u zavisnosti od njenog sastava. Ne preporučuje se upotreba čokolade u slučaju gojaznosti, dijabetesa, bolesti pankreasa i žučne kese, gihta, urotelijaze ili mokraćnih kamenaca  oksalne kiseline. Nemojte jesti čokolade ni tokom trudnoće i dojenja. Sem toga, pedijatri ne preporučuju čokoladu deci do dve godine, a deca ne smeju da je jedu ni na prazan stomak. Ljudi koji boluju od migrene treba da izbace čokoladu iz  ishrane jer sadrži supstance koje izazivaju napade glavobolje!!!

Naučno ime ove gljive "cibarius" potiče iz latinskog jezika i znači "dobra za jelo". Ima izgled zvrka i oblik punog levka. Pored toga što je delikatesna, ona je i lekovita. Sadrži osam esencijalnih aminokiselina i vitamin A.  Ove biljke takođe sadeže kalvacin (antikancerogenu supstancu).

Međutim, najpoznatija i najistraživanija supstanca je lentinan, koja potiče iz šitake (Lentinus edodes), pečurke koju Japanci nazivaju "eliksir života". Lentinan sadrži složene šećere, polisaharide, koji pomažu odbrambenim ćelijama organizma da prepoznaju ćelije raka i unište ih. Osim toga, ova jedinjenja imaju antivirusna i antibakterijska svojstva i pomažu organizmu u odbrani od raznih infekcija i drugih organskih poremećaja.

Takođe, supstanca lem, zajedno sa lentinanom stimuliše imuni sistem i deluje inhibitorno na razne vrste malignih oboljenja. A zahvaljujući eritadeninu, ši take značajno smanjuje nivo holesterola u krvi. Ako se nedelju dana jednom dnevno uzima samo deset grama suve ši take pomešane sa medom, holesterol se smanjuje između 10 i 15%. Takođe, ove gljive štite i jačaju krvne sudove, naročito kod obolelih od šećerne bolesti. Štite i od ateroskleroze, hipertenzije, rastvaraju masti i trigliceride, a imaju i antialergijski efekat.

Hranljiva vrednost pečurki je velika, izrazito su bogate proteinima, kojih ima čak 45% u suvim gljivama. Ovi šumski plodovi sadrže sve esencijalne aminokiseline, a bogate su i vitaminima, pre svega, grupe A, B, C, K, beta-karotenom i ergosterolom. Bogate su i biljnim mastima, belančevinama, mineralima - fosforom, natrijumom i kalijumom, magnezijumom, u manjim količinama gvožđem i kalcijumom. Lekovite pečurke prebogate hranljivim sastojcima, idealne su za dijetu, jer sadrže čak 95% vodee, pa su izrazito niskokalorične. U zavisnosti od vrste, 100 grama pečuraka ima energetsku vrednost od 18 do 26 kilokalorija, što je, na primer, od 10 do 20 puta manje nego slatkiši ili akloholna pića i tri puta manje nego povrće i voće.

Pečurke deluju kao antioksidant i imaju povoljno dejstvo kod Alchajmerove bolesti, poremećenog metabolizma, osteoporoze, impotencije... Vrlo su važne za normalan rast, poboljšavaju koncentraciju i pamćenje, regulišu poremećeni metabolizam, pomažu kod neplodnosti, nervoze i depresije...

Ipak, stručnjaci upozoravaju da sa pečurkama treba biti izuzetno obazriv, jer na planeti ima oko 50 hiljada vrsta od kojih je jestivo tek oko hiljadu. Kod nas najkvalitetnije jestive pečurke mogu da se nađu početkom leta - šampinjoni, vrganji i lisičarke. Zabluda je da pečurke, visokovredne i aromatične namirnice, rastu odmah posle kiše. One zapravo niču od 4 do 40 dana posle kiše, a čak 90% pečuraka stiže u ranu jesen.

Pečurke razgrađuju biljni materijal, pa je tamo gde ih ima drveće bujnije i zdravije, a prema Vitekerovoj skali iz 1965. godine, predstavljaju posebno carstvo koje ih odvaja od biljnog i životinjskog sveta. Njihovo razmnožavanje vrlo je složeno i zanimljivo, pa je i tema brojnih naučnih istraživanja.

TALAMUS (Thalamus)

Talamus je najveća, parna siva masa međumozga. To je struktura jajolikog oblika na kojoj se razlikuju dva pola, prednji (tuberculum anterius thalamicus) i zadnji (pulvinar thalamicus).
Na presecima talamusa uočava se da je on izgrađen od sive mase uobličene u više jedara, između kojih se nalaze snopovi bele mase. Talamus predstavlja najviši supkortikalni senzitivni centar, jer se u njemu prekidaju svi senzitivni putevi. Od talamusa polaze brojna vlakna prema različitim delovima kore velikog mozga (cortex cerebralis).

-Veljko Ćojder

Pljuvačka(saliva)

Pljuvačka(saliva) predstavlja mešoviti sekret 3 para velikih pljuvačnih žlezda(podjezične-glandulae sublingualis,podvilične-glandulae submandibularis i doušne-(glandulae parotis)


Predstavlja bistru,viskoznu,bezbojnu tečnost,alkalne reakcije,čiji sastav i količina zavise od vrste unete hrane.Ona uglavnom sadrži oko 99% vode i 1% suvog ostatka(uglavnom proteini-albumini,sluz(mucin),ptijalin i neorganske materije(Mg,K,Ca)).Dnevno se luči 1-1,5l pljuvačke.


Uloge pljuvačke:
1)rastvara u vodi rastvorljive sastojke hrane
2)priprema hranu za žvakanje i gutanje
3)počinje hemijsku obradu hrane dejstvom ptijalina.

Pljuvačka se luči na 2 načina:
1)pod kontrolom vegetativnog nervnog sistema;može se lučiti gledanjem,mirisanjem ili razgovorom o hrani.
2)glavni način lučenja je refleksnim putem  preko refleksnog luka(receptor-nervi jezika primaju nadražaj koji senzitivna nervna vlakna prenose do produžene moždine,a zatim motorna vlakna(nervus facialis et n. glossopharingeus)prenose do pljuvačnih žlezda koje onda luče pljuvačku)

                      Endokrini pankreas

Endokrini pankreas ili insularni aparat čine ostrvca specifičnih endokrinih ćelija, tzv. Langerhansova ostrvca raspoređena u svim delovima pankreasa, između žlezdanih meškova egzokrinog dela pankreasa. Sastoje se iz tri tipa ćelija: alfa, beta i gama.Najbrojnije su beta-ćelije koje luče hormon insulin(od latinske reči insula-ostrvo), dok alfa ćelije stvaraju hormon glukagon. Oba hormona dejstvuju antagonistički na metabolizam ugljenih hidrata. Insulin smanjuje koncentraciju glukoze u krvi, dok glukagon izaziva hiperglikemiju (povećava koncentraciju glukoze u krvi). Fiziološko dejstvo insulina na metabolizam ugljenih hidrata ispoljava se dvojako: prvo olakšava transport, tj ulaženje glukoze u ćelije i njeno deponovanje u vidu glikogena u jetri i drugo, omogućava iskorišćavanje glukoze u ćelijama. Za ćelije nervnog sistema insulin nije neophodan. Međutim, pri jačem sniženju glukoze u krvi, pri koncentraciji 2,75 mmol/l i nižim, zbog delovanja insulina, veliki mozak i kičmena moždina trpe, usled akutnog nedostatka glukoze koja je osnovni energetski izvor nervnih ćelija i, kao posledica tako izražene hipoglikemije, nastaju poremećaji delatnosti mozga u vidu hipoglikemijskog šoka. U početku nastaju napadi jakih grčeva, a odmah zatim nastupa pad mišićnog tonusa, smanjuje se telesna temperatura i dolazi do gubitka svesti. Uzimanjem većih količina ugljenih hidrata ili intravenskim davanjem glukoze, brzo se prekida hipoglikemijski šok. Povećana koncentracija ugljenih hidrata u krvi izaziva povećanu sekreciju insulina, a ovaj delujući na njeno smanjenje, dovodi do smanjenja dalje sekrecije insulina. Ovaj primer ukazuje na princip (mehanizam) negativne povratne veze, odnosno na uzajamnost dejstva hormona i procesa na koje oni utiču. Kada to dejstvo dostigne potrebnu vrednost, dalje stvaranje hormona se smanjuje. Međutim kad u organizmu nema dovoljno insulina, dolazi do nemogućnosti pretvaranja glukoze u glikogen, kao i do nesposobnosti ćelija da koriste glukozu, jer je onemogućena fosforilizacija glukoze i njen prolazak kroz membranu ćelije. Usled toga, dolazi do hiperglikemije, tj. nivo glukoze u krvi mnogo je veći od normalnih vrednosti (veći od 6,66 mmol/l) što dovodi do šećerne bolesti (diabetes mellitus). Glukagon- drugi hormon endokrinog pankreasa u fiziološkom smislu je antagonist insulinu jer povišuje koncentraciju glukoze u krvi izazivajući mobilizaciju glukoze iz glikogena jetre.

Varenje u usnoj duplji

U usnoj duplji(cavitas oris) uneta hrana se grubo sitni,meša se sa pljuvačkom(saliva) i formira zalogaj(bolus).Hrana se zadržava kratko(15-20s) i podleže hemijskoj i mehaničkoj obradi. Hemijska obrada podrazumeva početno varenje hrane tj. razlaganje skroba(šećer) pod dejstvom enzima ptijalina.





Mehanička obrada podrazumeva žvakanje i sitnjenje hrane i natapanje pljuvačkom.

Infektivna mononukleoza kod dece

Infektivna mononukleoza (infectious mononucleosis) ili Fajferova bolest se najčešće javlja kod dece, a njen izazivač je virus iz grupe Herpes virusa (Epstein-Barr virus ili, skraćeno, EBV). Za prelaz virusa sa obolelog na zdravo dete je potreban "blizak" kontakt. Ponekad se ova bolest naziva "bolest poljupca", što je adekvatan nadimak, imajući u vidu da je neophodan poveliki broj virusa da bi se dete zarazilo. Kako su deca često u bliskom kontaktu u kolektivu, virus se relativno lako prenosi, pa nisu retke ni manje epidemije. Virus se prvobitno nastanjuje u sluzokoži gornjih respiratornih puteva, gde se razmnožava. Potom se širi u lokalne limfne čvorove, a kasnije po celom organizmu – putem krvi.
Inkubacija tj. vreme od ulaska virusa u organizam do prvih simptoma infekcije, traje dugo: trideset do pedeset dana. Zato je teško ući u trag početku lanca infekcije. Dete, koje je izvor zaraze, može da bude uveliko zdravo pre pojave simptoma bolesti kod druge, zaražene dece. Imajući u vidu činjenicu da je ipak potrebna veća količina virusa za širenje zaraze, nema velikih epidemija infektivne mononukleoze.


*Ispoljavanje bolesti*

Postoji malo kliničko pravilo za mononukleozu – što je dete manje, slabije su izraženi simptomi i znaci bolesti. U prvim godinama života, infektivna mononukleoza se manifestuje kao obična infekcija gornjih respiratornih puteva: curenje nosa, crveno grlo – ponekad sa beličastim naslagama, uz uvećane vratne limfne čvorove. Često bolest traje nekoliko dana i prođe, a da roditelji i ne znaju da je dete preležalo infektivnu mononukleozu.

Kod starije dece, klinička slika ove bolesti je teža. Mononukleoza najčešće počinje nekarakterističnim tegobama: slabost, glavobolja, mučnina, a posle par dana se javlja visoka telesna temperatura, bol u grlu, uvećanje krajnika – koji su obloženi beličastim naslagama. Na vratu se najčešće uočavaju uvećani limfni čvorovi, koji su često bolni.

Kako bismo bili sigurni da se radi o infektivnoj mononukleozi, dete će pedijatar pregledati u predelu abdomena, jer se u toku ove bolesti javlja uvećana jetra(10-20% slučajeva dece), a još češće se javlja uvećanje slezine.

Konačna dijagnoza se postavlja posle krvne slike i pojedinih biohemijskih ispitivanja. U krvnoj slici se nalaze ćelije koje su prilično karakteristične, a kada se uzme "krv iz vene", dijagnoza se potvrđuje pronalaskom "traga" virusa prouzrokovača mononukleoze u krvi (otkrivaju se antitela na EB virus).

Trajanje ove bolesti je individualno – od par nedelja do mesec dana. To zavisi od imunološke (odbrambene) sposobnosti dečjeg organizma, ali i od uzrasta deteta. Retke su infektivne mononukleoze koje traju duže od četiri nedelje – tada se obično bolest iskomplikovala. 

*Komplikacije*

Virus koji izaziva infektivnu mononukleozu – cirkuliše kroz celo telo, a naročito voli da se "uvali" u limfno tkivo, koga ima u skoro svakom delu dečjeg organizma. Skoro uvek je prisutna blaga forma upale jetrinog tkiva, što je praćeno porastom enzima koji se nalaze u jetrinim ćelijama. Ovo, zapravo, i nije komplikacija, već deo bolesti, dok je pravi hepatitis veoma redak.

Izuzetno retko, virus može da napadne srce, kada se javlja miokarditis. Tada dete iznenada postaje malaksalo, izgleda veoma loše, pa se brzo stiže kod lekara. Ovo se zaista retko dešava, a komplikacije na nervnom sistemu su, srećom, još ređe.


*Lečenje*

Nema pravog leka koji će da eliminiše virus koji je uzrok bolesti!

Zato se preduzima takozvana simptomatska terapija: obara se temperatura, dete mora da odleži – nema izlaska i šetnje, a potrebna je lagana hrana sa dosta tečnosti.

Retko je potrebno da se dete smesti u bolnicu – to je neophodno u slučaju teških formi bolesti (koje su izuzetno su retke), kada dete nije u stanju da normalno jede i pije, niti da uzima lekove za snižavanje temperature, ili ako je opšte stanje deteta izuzetno teško.

Infektivna mononukleoza je virusno oboljenje, pa se ne leči antibioticima. Ipak, antibiotici se često daju «napamet» – što je pogrešno. Obično se visoka temperatura i naslage na krajnicima shvate kao angina, pa se započne sa davanjem antibiotika. Kao po pravilu, daje se neki od uobičajenih penicilinskih antibiotika za oralnu primenu (ampicilin, amoksicilin…). Međutim, preko 80% dece sa infektivnom mononukleozom dobije osip po koži posle davanja polusintetskih penicilinskih preparata (a oni se najviše i koriste u pedijatriji – ampicilin i amoksicilin). To nije alergijska reakcija na penicilinske antibiotike, već jedna od karakteristika bolesti. Najveći broj mališana koji dobiju ovaj osip, a imaju mononukleozu, pogrešno se proglasi alergičnim na penicilinske antibiotike.

Ako lekar sumnja da se uz virusnu bolest možda "zapatila" neka od bakterija u grlu (što se dešava kod mononukleoze), uzeće bris ždrela, koji će pokazati da li dete ima pridruženu bakterijsku infekciju. Ako se pronađe neka od bakterija, leči se običnim penicilinskim preparatima za oralnu upotrebu (Cliacil, Bimepen), koji ne uzrokuju osip kod dece sa infektivnom mononukleozom.

Nađa Femić I/5