Четинари

Четинари Временски распон: карбон — данас
четине молике
Цветови четинара: микро (мушке) и макро (женске) стробиле дуглазије.
Таксономија
Царство:	Plantae
Одељак:	Pinophyta
Класа:	Pinopsida
Редови
† Cordaitales Pinales † Vojnovskyales † Voltziales

Највећа четинарска шишарица, шишарица бора (Pinus lambertiana) у поређењу са шишарицом белог бора.

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 cm) или дугачки и до 20–45 cm, као код дугоигличавог америчког бора (Pinus palustris). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.

Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 cm (Chamaecyparis pisifera) до 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

Разноврсност четинара[уреди]

У четинаре спадају познате биљке као што су борови, јеле, смрче, кедрови, клеке, чемпреси... Ендемити Балканског полуострва су борови молика и муника, као и врста смрче панчићева оморика.

Ред четинара (Pinales)

Четинари су група голосеменица, припадају класи четинара и обухватају 631 врсту. На попречном пресеку четинара јасно се разликују дрво и кора. Дрво је испуњено смолом. Листови су мали, игличастог облика и имају посебан назив четине. Цео ред четинара је добио име по четинама.

По грађи се деле на:

• ниске,
• средње,
• високе,
• полегле и
• лоптасте.

У ред четинара убраја се највећи број голосеменица: бор, јела, клека, смрча, ариш, панчићева оморика...

Бор

Бор је голосеменица, припада реду четинара. Распрострањен је у шумским подручјима умереног појаса, углавном на северној полулопти.

Борови у Србији

У шумама Србије расте пет аутохтоних врсте борова:

• Црни бор - лат. Pinus nigra,
• Бели бор или сребрни бор - лат. Pinus silvestris,
• Бор кривуљ или планински бор - лат. Pinus mugo,
• Муника - лат. Pinus heldreichii и
• Молика - лат. Pinus peuce.

Бор на Тари

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте борова

Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол.

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

• Хималајски бор - лат. Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
• Вајмутов бор, боровац - лат. Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
• Пињол, пинија - лат. Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиве семенке,
• Алепски бор - лат. Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
• лат. Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

Панчићева оморика

Панчићева оморика (Picea omorika) је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта.

Панчићеве оморике на Тари

Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.

Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа Picea omorikoides. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.

Јела

Јела (лат. Abies, по латинском називу беле јеле.) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (Pinaceae). Обухвата 51 врсту распрострањених у планинама северне хемисфере Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у Европи — Abies и Piceaster.

Врсте јела (по секцијама)

Abies Sect. Abies

• Бела јела (лат. Abies alba)
• Бугарска јела (лат. Abies borisii-regis)
• Грчка јела (лат. Abies cephalonica)
• Киликијска јела (лат. Abies cilicica)
• Сицилијанска јела (лат. Abies nebrodensis)
• Кавкаска јела (лат. Abies nordmanniana)

Abies Sect. Amabilis

• Пацифичка јела (лат. Abies amabilis)
• Мејрисова јела (лат. Abies mariesii)

Abies Sect. Balsamea

• Балсзамаста јела (лат. Abies balsamea)
• Јела са Стеновитих планина (лат. Abies bifolia)
• Тајванска јела (лат. Abies kawakamii)
• Америчка субалпијска јела (лат. Abies lasiocarpa)
• Сибирска јела (лат. Abies sibirica)
• Фрејзерова јела (лат. Abies fraseri)
• Корејска јела (лат. Abies koreana)
• Хинганска јела (лат. Abies nephrolepis)
• Сахалинска јела (лат. Abies sachalinensis)
• Вејчова јела (лат. Abies veitchii)

Abies Sect. Bracteata

• лат. Abies bracteata

Abies Sect. Grandis

• Дугоигличава или америчка бела јела (лат. Abies concolor)
• Дураншка јела (лат. Abies durangensis)
• Халиска јела(лат. Abies flinckii)
• Џиновска јела (лат. Abies grandis)
• Гватемалска јела (лат. Abies guatemalensis)
• Мексичка јела (лат. Abies mexicana)

Abies Sect. Momi

• Моми јела (лат. Abies firma)
• Шенси јела (лат. Abies chensiensis)
• Манџуријска јела (лат. Abies holophylla)
• Западнохималајска јела (лат. Abies pindrow)
• лат. Abies ziyuanensis
• Нико јела (лат. Abies homolepis)
• Мин јела (лат. Abies recurvata)

Abies Sect. Nobilis

• Величанствена јела (лат. Abies magnifica)
• Црвена јела (лат. Abies procera)

Abies Sect. Oiamel

• Хикелова јела (лат. Abies hickelii)
• Света јела (лат. Abies religiosa)
• Вехарова јела (лат. Abies vejarii)

Abies Sect. Piceaster

• Алжирска јела (лат. Abies numidica)
• Шпанска јела (лат. Abies pinsapo)

Abies Sect. Pseudopicea

• лат. Abies chengii
• лат. Abies delavayi
• Бутанска јела (лат. Abies densa)
• лат. Abies fabri
• лат. Abies fanjingshanensis
• лат. Abies fargesii
• лат. Abies forrestii
• Источнохималајска јела (лат. Abies spectabilis)
• лат. Abies yuanbaoshanensis
• лат. Abies squamata

Четинарска шума на планини Тари

Употреба четинара

Већина четинара се због свог квалитета користи у индустрији. У грађевинској техници од четинара се највише употребљавају бор, смрча, јела и ариш. Примена ових врста је разноврсна: у мостоградњи, за израду стубова, железничких прагова, у зградарству, столарству, за израду скела, међуспратних и кровних конструкција и бродских подова. Поред индустрије, четинари се користе за украшавање вртова, травњака, дворишта... За живе ограде најчешће се користи туја. Такође, четинари се користе и у прехрамбеној индустрији (чајеви, мед...)

Ред тисе (Taxales)

Биљке из реда тисе најчешће су дрвенасте или жбунасте. Листови су игличасти, ситни и прости, спирално распоређени. Семени замеци су појединачни, смештени испод листа и обавијени су сочним ткивом. Најпознатији представници реда тисе су европска тиса (Taxus baccata) и клека.

Европска тиса

Европска тиса (лат. Taxus baccata) је дрвенаста зимзелена врста четинара из реда тиса̂ (Taxales). Распрострањена је у западној, средњој и јужној Европи, северозападној Африци и југозападној Азији до северног Ирана.

Стабло тисе

Taxus baccata

Употреба тисе

Тисово дрво је тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро обрађује. Најчешће се користи у уметничком столарству и резбарске радове, за стубове, израду дрвених судова и прибора за јело. Некада се њено дрво употребљавало у бродоградњи и за израду славина на бурадима. Сматра се да су масовна сеча и употреба тисе, као и народна веровања у њену заштитничку моћ, готово допринели њеном истребљењу. Тиса је данас законом заштићена врста.

Народно веровање каже да тиса штити од злих духова, па је у крајевима где је расла, народ њено дрво ушивао у одећу или носио окачену о врат у облику крстића. Од тисиног дрвета правили су се употребни (кашике и штапови), и украсни (огрлице) предмети. Магична моћ тисе објашњавала се са њеном дуговечношћу.

• 

  Црни бор
 
• 

  Бели бор
 
• 

  Европска јела
 
• 

  Смрча
 
• 

  Либански кедар
 
• 

  Клека
 
• 

  Медитерански чемпрес

Imate problema s leđima? Napravite jednostavan test i saznajte je li riječ o skoliozi(scoliosis)

Od brojnih koštano-mišićnih poremećaja i oboljenja, danas se nesumnjivo najveće značenje pridaje skoliozi. Premda je skolioza teško i kompleksno oboljenje, a njeno liječenje dugotrajno i mukotrpno i često rizično, mogućnosti suvremenog neoperativnog liječenja(sanare) blažih oblika skoliotične devijacije sve su učinkovitije.

Glavni simptomi skolioze su postranično iskrivljenje kralježnice s rotacijom kralježaka oko udužne osi i torzijom kralježnice (rotacija je okretanje kralježnice oko uzdužne osi, a torzija okretane jednog dijela kralješka prema drugom). Kod svakog oblika skolioze postoji opasnost od napredovanja k pogoršanju. Naime, skolioza posjeduje svojstvo da se za vrijeme perioda rasta pojača njezino iskrivljenje. Uobičajena je podjela na funkcionalne (nestrukturalne) i strukturalne skolioze.

Funkcionalne skolioze nazivamo još i skoliotično držanje jer se dovodi u svezu s nepravilnim držanjem. U toj skupini nema anatomskih poremećaja kralježnice. Skoliotično držanje može biti određeno različitim uzrocima kao što su skraćenje jednog donjeg ekstremiteta ili pak kontrakturom paravertebralnih mišića(musculus) kao što je slučaj kod bolnih sindroma kralježnice.

Deset posto ljudi ima noge različite duzine i to za 1cm ili više. Iako ta nejednakost dovodi do zdjeličnog nagiba i blagog zakrivljenja kralježnice, rijetko kad stvara probleme, osim možda kod sportaša koji često kralježnicu izlažu naporu. Ovakve blage skolioze najčešće ne zahtijevaju poseban liječnički tretman, ali nužno ih je držati pod kontrolom i održavati mobilno stanje mišićno-ligamentarnog aparata.

Takođe uzroci(causa) pojave funkcionalnih skolioza mogu biti i deformacije kuka, bolovi kod hernije diskusa te išijasa, akutnog reumatizma kao i problemi s vidom. Uklone li se primarni uzroci, nestaju i skolioze.

Strukturalne skolioze etiološki su klasificirane kao kongenitalne i stečene. Uzrokovane su anatomskim promjenama na kralježnici, njenim zglobovima, ligamentima ili paravertebralnim mišićima. Ne mora biti uvek genetski, već je često rezultat poremećene embriogeneze u ranoj fazi. Kralježnicu treba shvatiti kao jedan savitljiv stup, sastavljen od više elemenata (kralješci).

U normalnim uvjetima kralježnica gledana straga je ravna radi toga što su kralješci simetrični i kvadratasti, dok zglobne čahure i ligamenti održavaju njihov točan položaj. Paravertebralna muskulatura predstavlja dodatni oslonac i pomoć pri pokretima. Kada neki od tih elemenata popusti nastaje devijacija kralježnice, čije uzroke treba tražiti u promjeni forme jednog ili više kralješaka, u popuštanju ili skraćenju jednog dijela kapsuloligamentarnog aparata te u asimetriji mišića kralježnice.

Kako primijetiti skoliozu?

Prvi znakovi koje možete primetiti su najpre u stojećem stavu. U oči upada nejednaka visina ramena te bokova, asimetrija dojki kod devojaka, nejednako razvijena muskulatura oko kralježnice, rebrana grba te nejednak prostor između ruku.

Tijekom vremena traženi su različiti testovi pregleda, no još uvijek se, kao najprihvatljiviji, za testiranje veće populacije održao test pretklona. Iz stojećeg stava ispitanik se nagne prema naprijed sa slobodno visećim rukama. Ako deformacija kralježnice postoji i dalje radi se o pravoj skoliozi. U tom položaju zamjetljiva je grba ( gibus) koja se nalazi na strani konveksiteta skoliotskih zavoja.

Ako tokom testa pretklona asimetrija trupa vidljiva u stojećem stavu nestane, tada se radi o skoliotičnom držanju a ne o skoliozi.

Osnovna dijagnostička metoda je standardna radiografija kralježnice.

Blaža skolioza u početku ne mora stvarati nikakvu nelagodu ni bol. Međutim, kasnije u životu nejednako raspoređeni stres i naprezanje mogu se akumulirati i i izazvati bol u bilo kojem delu leđa, ramena ili vrata(collum). Isto se tako može pojaviti kronična mišićna napetost. No većina ljudi sa skoliozom u životu nema nikakvih većih problema s leđima u odnosu na ljude koji imaju ravnu kralježnicu.

Liječenje skolioze

Ovisno o dobi, stupnju iskrivljenja kralježnice i individualnim karakteristikama danas se primjenjuju različite metode liječenja. Za lakše skolioze koristi se kineziterapijski postupak, kod progredirajućih je potrebno nošenje korektivnog steznika a kod najtežih oblika provodi se kirurški zahvat.

Kineziterapija skolioze

Kineziterapijska istraživanja pokazuju da je sustavnim tjelesnim vježbanjem moguće ostvariti pozitivan utjecaj na čitav niz dimenzija psiho-somatskog sustava. Jednako je važno koristiti vježbe kao prevenciju lošeg držanja, daljnje progresije u skoliozu ali i podloge za zdrav razvoj mišićno-koštanog sustava kao i osnovu za stvaranje dobrih posturalnih navika pri sjedenju, stajanju i hodanju. Bez obzir na koji se način kineziterapija primjenjuje, ona mora biti posebno planirana i programirana za svakoga.

Program kineziterapije obuhvaća:

• vježbe disanja uz korekciju držanja
• vježbe za istezanje skraćenih mišića
• vježbe za jačanje mišića
• vježbe u vodi i plivanje

Kada se radi o vježbama za jačanje mišića važno je reći da izbor između simetričnih i asimetričnih vježbi temelji se na postojećem stupnju skolioze, stanju preostale muskulature i dobi pacijenta.

Simetrične vježbe primjenjuju se kod skoliotičnih loših držanja a cilj im je ojačati leđnu i abdominalnu muskulaturu te time povećati stabilnost kralježnice. Izvode se istovremenim jačanjem konkavne i konveksne strane. Jednako važno je i istezanje skraćene muskulature.

Asimetrične vježbe primjenjuju se kod graničnih slučajeva između skoliotičnog držanja i lake skolioze te se iste često primjenjuju u kombinaciji sa simetričnim vježbama.

Skolioza i sport

Danas je sport postao svojevrsni modni fenomen koji je zahvatio široke mase diljem svijeta, zbog čega se sve češće nameće potreba ispitati odnose deformacija kralježnice i bavljenja športom. Ovaj problem zanimljiv je to više, što moderni sport podrazumijeva i primjenu suvremenih treninga, koje obilježavaju maksimalna naprezanja i opterećenja.

Danas je, definitivno, prihvaćeno mišljenje da rana specijalizacija i višegodišnja intenzivna opterećenja utječu na rast, razvoj i zdravlje mladih. U tom kontekstu posebno je značajan problem odnosa skoliotične osobe i sporta. Sve do nedavno, skoliotično je dijete bilo pošteđeno bavljenja sportom , međutim iako je skolioza teško i kompleksno oboljenje, današnja iskustva i spoznaje pridaju sve veće značenje tjelesnom vježbanju i športu u rehabilitacijskom tretmanu skoliotične osobe.

Ovdje posebnu pozornost treba posvetiti simetričnim odnosno asimetričnim sportovima. Prema nekim autorima negativan utjecaj asimetričnih sportova kao npr. tenisa(tenis) na razvoj mladog sportaša nije tako velik i opasan u odnosu na zadovoljstvo koje igra pruža. Međutim preporuča se da se osoba bavi i nekim drugim, simetričnim sportom kao npr. plivanje ili laka atletika.

Istraživanja su pokazala da tenisači, čak i profesionalci, kao i ostale osobe koje se bave asimetričnim sportovima nemaju strukturalnu skoliozu, već samo jaču lijevu ili desnu ruku. Koristan učinak jedne sportske aktivnosti kakva je tenis, svakako je mnogo značajniji od eventualne sumnje na štetno djelovanje.

Kineziološka istraživanja pokazuju da su sport i vježbanje vrlo djelotvorno i kurativno sredstvo u tretmanu nepravilnosti kralježnice. Dosadašnji uspjesi pokazuju da tjelesno vježbanje i sport imaju neospornu medicinsku vrijednost.

Napokon, ne treba posebno isticati da sport i tjelesno vježbanje čine čovjeka sretnim i zadovoljnim, samopouzdanim i optimistički raspoloženim, što se sasvim sigurno odražava na njegovo opće mentalno i tjelesno zdravlje.

Vratni živčani splet (plexus cervicalis

Vratni živčani splet grade prednje grane prva 4 vratna živca. Svojim senzitivnim granama ovaj splet oživčava, uglavnom kožu prednjeg i bočnog predela vrata, a motornim granama veliki deo mišića prednje grupe vrara. Motorna grana ovog spleta je i prečažni živac (n. phrenicus) koji oživčava prečagu (diaphragma).

Međurebarni živci (n. intercoatales)

Međurebarni živci kojih ima  12 pari, predstavljaju prednje grane grudnih živaca. Prvih 6 završava se u predelu grudnog koša I oživčava mišiće I kožu zidova grudnog koša a poalednjih 6 završava se u predelu trbuha, i oživčava mišiće I kožu prednje-bočnog trbušnog zida.

Slabinski živčani splet (plexus lumbalis)

Nastaje spajanjem prednjih grana prva 4 slabinska živca. Bočnim granama oživčava neke misiće bedra i zadnjeg trbušnog zida. Najveće završne grane ovog spleta su butni (n. femoralis) I zaporni živac (n. obturatorius). Butni živac oživčava, uglavnom, mišiće I kožu prednje strane butine a zaporni živac, mišiće I kožu unutrašnjeg dela butine.

Metastaze na kičmi(Metastaze in spina)

Metastatski tumori kičme predstavljaju najčešće fatalnu komplikaciju sistemskih malignih oboljenja i javljaju se kod oko 10% pacijenata. Pored toga oni predsta­vljaju najčešće spinalne tumore(tumor), a kičma je najčešća lokalizacija kada je reč o koštanoj metastazi. Smatra se da svega 5 do 10% pa­cijenata sa malignitetom razvije simptomat-ske spinalne metastaze, kao i da se oko 10% maligniteta inicijalno manifestuje kom­presijom na kičmenu moždinu. Spinalne metastaze najčešće potiču od karcinoma dojke(mamma), prostate i pluća(pulmonis), što reflektuje prevalencu ovih primarnih tumora i njiho­vu sklonost ka metastaziranju u kosti. Ukupno 80% spinalnih metastaza čine me­tastaze pomenuta tri tumora uz metastaze karcinoma gastrointestinalnog trakta, me-lanoma i limfoma.

Spinalne metastaze se kao i ostali tumo­ri klasifikuju na osnovu anatomske lokaci­je. U većini slučajeva one su ekstradural-ne (94 do 98%), znatno rede intraduralne ekstramedularne (5 do 6%) i vrlo retko in-tramedularne (0,5 do 1,6%). 

Klinička slika

Simptomatske spinalne metastaze se ma-nifestuju karakterističnim kliničkim sindro­mom. Bol je najraniji i najizraženiji klinič­ki znak kod 90% do 95% pacijenata. Lokal­ni bol u leđima ili vratu(collum) može biti praćen radikularnom iradijacijom koja ukazuje na zahvaćenost korenova. Lokalni bol koji se pojačava pokretima zahvaćenog segmenta, a smanjuje imobilizacijom, ukazuje na pra­teću nestabilnost kičme. Važno je istaći da bol koji se pojačava u ležećem položaju predstavlja patognomoničan znak za po­stojanje metastatskog tumora kičme. Palpa-cija spinoznih nastavaka obično izaziva lokalnu osetljivost u nivou pršljena zahva­ćenog metastazom.

Bolu sledi neurološki deficit koji progre­dirà do kompletne i ireverzibilne paraplegi-je ukoliko se terapija ne započne na vreme. 

Radiografska dijagnostika

Radiografska dijagnostika obuhvata:

1. nativne radiografije,
2. radioizotopsku dijagnostiku,
3. mijelografiju,
4. komjuterizovanu tomografiju,
5. magnetnu rezonancu.

Nativne radiografije pokazuju koštane abnormalnosti kod 90% pacijenata sa spi-nalnim metastazama. Njihovom analizom se utvrđuju:

1. litičke, blastičke ili sklerotičke prome­ne na pršljenovima,
2. položaj metastaze (zadnji elementi, pe-dikulus ili pršljensko telo),
3. ostali nalazi su paraspinalna mekotkiv-na senka, patološka fraktura i disloka­cija.

Radioizotopskim dijagnostikom kostiju spinalne metastaze se mogu prikazati rani­je nego nativnim radiografijama. Smatra se da 50 do 75% koštanog tkiva mora biti za-menjeno tumorom da bi se promena vide-la radiografski.

Mijelografija je standardna metoda za određivanje lokalizacije i nivoa kompresi­je na kičmenu moždinu i korenove. Ekstra-duralne, intraduralne, ekstramedularne i intramedularne metastaze daju karakteri­stičnu mijelografsku sliku. Treba imati u vi­du da mijelografija u oko 10% slučajeva može dovesti do neurološkog pogoršanja koje zahteva hitnu hiruršku dekompresiju.

Kompjuterizovana tomografija je kori­sna metoda za prikazivanje distribucije spi-nalnog tumora, pomeranja kičmene mo­ždine i korenova, posebno u kombinaciji sa mijelografijom (mijelosken), zatim ste-pena koštane destrukcije i paraspinalne ekstenzije u horizontalnom nivou.

Konačno, magnetna rezonanca je posta­la dijagnostička metoda izbora za sve spi-nalne tumore. Ona omogućava pregled ce-log kičmenog stuba u sagitalnoj ravni da bi se prikazao jedan zahvaćeni nivo, više ni­voa tumorske ekstenzije ili odvojeni tu­morski fokus. 

Terapija

Terapija(therapia) spinalnih metastaza ne produ-žava život pacijenta. Njen cilj je oslobađa­nje pacijenta od bola, očuvanje stabilnosti kičme i očuvanje ili uspostavljanje neuro­loške funkcije, pre svega kontrole sfinkte-ra i motorike. Realan cilj ove terapije je pa-lijacija, ali se na taj način u mnogim slučajevima znatno poboljšava kvalitet ži­vota. Osnovni modaliteti u daljoj terapiji metastaza su radioterapija, hirurgija i even­tualna primena embolizacije. 

Radioterapija

Radioterapija se obično koristi kao ini­cijalni tretman izbora za većinu pacijenata sa simptomatskim spinalnim metastazama, a posebno je efikasna kod limforetikular-nih metastaza. Uobičajena doza je 3000 cGv (10 dana po 300 cGy) u cilju posti­zanja palijacije. U kurativne svrhe doza se može povećati i do 5000 cGy, odnosno 180 do 200 cGy na dan da bi se smanjile eventualne kasne sekvele.

Efekat radioterapije se može videti već posle 24 do 48 časova. Radioterapija po pravilu smanjuje bol, a kod oko jedne tre­ćine pacijenata poboljšava neurološki sta­tus do sposobnosti hodanja. Klinički odgo­vor na radioterapiju obično traje do 6 meseci. 

Hirurško lečenje

Hirurgija je poslednje sredstvo u terapi­ji spinalnih metastaza. Postoje indikacije ali i relativne kontraindikacije za hirurško lečenje koje i dan danas nisu sasvim jasno definisane.

Određen broj pacijenata predviđenih za operaciju uđe u remisiju posle radioterapi­je. Međutim, većina ima i dalje tumor po­sle maksimalne radioterapijske doze, pa je samim tim hirurška intervencija terapijsko sredstvo izbora. Operacija je takode indi-kovana kada je dijagnoza(diagnosis) u najmanju ruku sumnjiva, jer oko 10% pacijenata sa simp-tomatskom spinalnom metastazom nema poznat primarni tumor. Tada hirurška de-kompresija ima i dijagnostički i terapijski značaj. Na kraju treba istaći da je kod po­stojanja patološke frakture sa dislokacijom cilj hirurške intervencije ne samo da odstra­ni kompresivnu tumorsku masu nego i da uspostavi anatomiju i stabilnost kičmenog stuba.

Urgentna dekompresija dolazi u obzir kod brze progresije ili uznapredovalog ne­urološkog deficita, jer u tim slučajevima radioterapija može inicijalno pogoršati ne­urološki kompresivni sindrom, što se viđa kod oko 20% pacijenata.

Prognoza

Terapijom spinalnih metastaza poboljša­nje kliničkog statusa se može postići kod 75% do 93% pacijenata kod kojih je urađe­na prednja dekompresija. Samo 40% pacije­nata kod kojih je urađena laminektomija za­drži ili dobije sposobnost da hoda, a čak 80% onih kod kojih je urađena korpektomija.

SLIKA